U susret Ljubičevskim konjičkim igrama (4)

Konjica u ratnim naporima

Čovek i konj – ratni drugovi…

Evo i 150. teksta na POportalu kada je reč o mom blogu. I on je posvećen Ljubičevskim konjičkim igrama, radi stvaranja domaćinske atmosfere pred ovaj naš najznačajniji gradski događaj.

Konj, sablja i koplje, štit, luk i strela, budzovan – viševekovni, nezamenjivi simboli ratnika. Da li je reč o jurišu, paradama, tegljenju raznih tereta, konj je uvek bio uz čoveka pomažući mu da dobije bitku, ili da se iz nje živ izvuče.

Simbolika ovog druženja izražena je na brojnim spomenicima, pri čemu mnogi i ne znaju i njeno značenje. Ukoliko se ratnik nalazi na propetom konju, to znači da je poginuo u boju; podignuta samo jedna, prednja noga, znači da je junak podlegao ranama, a konj na sve četiri noge nosi na sebi ratnika koji je preživeo rat.

Mlada srpska država velikim koracima grabila je ka samostalnosti i osavremenjavanju svojih oružanih snaga. Prošlo je vreme hajduka. U periodu od 1830. do 1836. formirani su, pod uticajem pitomaca koji su se školovali u Rusiji, postepeno bataljon pešadije, konjički eskadron i topovska baterija. Okretanje ka Evropi na kome je insistirao prekaljeni vojnik i političar Milivoje Blaznavac, dovelo je do toga da prvi ministar vojni u Kneževini Srbiji bude Francuz Ipolit Monden (Hippolyte Florentain Mondain), kapetan koji je postavio temelje Ministarstvu vojnom. Ruska pravila zamenjena su francuskim, ili su bila prilagođena našim prilikama. Ono što je za nas važno jeste da je uočen značaj konjogojstva kao preduslova za podizanje ratne armije, ali i privrede i drugih oblasti. Tako je Kraljevina Srbija, koja je u proleće 1914. godine zauzimala površinu od 98.938 kvadratnih kilometara imala u svojoj vojsci veliki broj konja koji su služili za razne svrhe – od vuče u artiljeriji, pozadinskim jedinicama, do kurirske službe, borbenih odreda, itd.

Srpska konjica u neodoljivom jurišu progoni okupatora s tla naše zemlje

Između dva svetska rata vojska Kraljevine Jugoslavije imala je jednu konjičku diviziju koja se u mirno vreme sastojala od četiri puka, koji bi u slučaju rata bili ojačani rezervnim pozivom. Istorija nam je pokazala na kom nivou je jugoslovenska vojska stvarno bila spremna da pruži otpor neprijatelju.

Drugi svetski rat je poslednji veliki sukob u kome je konjica odigrala značajnu ulogu, ali i praktično završila svoj istorijski zadatak kao ratni rod. Navedimo, kao ilustrativan primer, upotrebu konjice na Istočnom frontu. Brojke govore za sebe: još u prvoj godini rata, usled naglog prodora neprijatelja, SSSR je izgubio preko polovinu svog konjskog blaga. U junu je imao oko sedamnaest i po miliona konja! Za vreme rata Sovjeti su prosečno koristili oko tri miliona konja. Oni su stradali kao i ljudi – od premora, gladi, ranjavanja. Više od dva miliona konja sanitarno je obrađeno tokom rata. Smatra se da je za vreme rata iskorišćeno oko osam miliona grla na teritoriji zahvaćenoj ratnim dejstvima, a od tog broja Nemci su zaplenili i odveli oko dva miliona. Inače, najveći uzgajivači konja tada su bili SAD, Mongolija (ima više konja nego stanovnika) i Argentina (!).

Dotaknimo, bez velikog ulaženja u detalje jer zahtevaju posebnu temu, i kraći istorijat konjice u posleratnoj jugoslovenskoj vojsci. Naši vojni stratezi su u mnogo čemu pokušavali da imitiraju svog najvećeg saveznika, pa i u ovom slučaju. Krajem jula i početkom avgusta 1945. godine naša Vrhovna komanda naređuje da se formira “Inspekcija konjice“. Njen prvi komandant bio je general-pukovnik Milan Pavlović sve do 1948. godine. Naredba je predviđala formiranje tri samostalne konjičke brigade (U Nišu, Čakovcu sa detaširanim delovima u Varaždinu i u Subotici). U brigadama se nalazio sastav od oko 1.300 grla razne namene. KNOJ (Korpus narodnog oslobođenja Jugoslavije) imao je zasebnu jedinicu sa trista konjanika i konja uz odgovarajući pribor. Krajem iste godine osniva se konjička škola u Zemunu, da bi se 1952. godine preimenovala u Konjički školski centar i preselila u Vršac. Načelno, obuka je trajala jedanaest meseci, od toga pet meseci trupnog rada. Polovinom 1949. godine Inspekcija konjice dobija pravi naziv – Komanda konjice. Tada su formirane i bazne ergele Kutjevo, Zobnatica, Ljubičevo i Butmir, sa tri remontna depoa.

U svom konačnom formacijskom sastavu, konjica je imala četiri puka raspoređena u Aleksincu, Smederevskoj Palanci, Čakovecu i Zemunu (deo Gardijske divizije, korišćen za počasti i protokole). I pored ovako ambiciozno zamišljene organizacije, i kod nas je konjica morala da ustupi mesto savremenijim sredstvima, pa je petog avgusta 1959. godine, na osnovu naredbe VK JNA od 27. jula rasformirana kako bi mogao da se nastavi razvoj motomehanizovanih i oklopnih jedinica. Međutim, to nije bilo konačan rastanak sa ovom plemenitom životinjom. Brdsko-planinske jedinice imale su u svom sastavu rezervne partizanske brigade sa opremom za jahaće i tegleće konje. Konačno, raznim reorganizacijama i ratnim planovima tokom vladajuće doktrine ONO i DSZ (opštenarodna odbrana i društvena samozaštita), nekako su se i te jedinice izgubile, što je predmet posebnog istraživanja.

U sledećem nastavku: “Mali rečnik konjarstva“

Tekstove objavljujemo utorkom

About
Latest Posts

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada - organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala ''Sergej Bondarčuk'' u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala ''Bosfortski agoni'' u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade - Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.