UBISTVO KARAĐORĐA

„Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje.

Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija“ – bez mržnje, gorčine, predinfarktnog besa, život bismo „trošili“ na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo i, do bola, nerviramo.“

Dušan Kovačević, „20 Srpskih podela (Srba na Srbe)“

 

            Izgleda da je Srbima suđeno da se dele i, usled tih podela, usporavaju razvoj svoje zemlje. Vlast i opozicija se prepucavaju ko više krade, dok narod propada…

U sličnoj situaciji Srbija je bila i u vreme II srpskog ustanka. Izgleda mi da se naše društvo nije mnogo promenilo za poslednjih 200 godina.

Posle propasti I srpskog ustanka 1813. godine, skoro sve narodne vođe su pobegle iz zemlje. Jedan od retkih koji je ostao i kog su Turci poštedeli, bio je Miloš Obrenović. Usled velike turske odmazde, Srbi ponovo dižu bunu sa njim na čelu. Miloš je imao potpuno drugačiju taktiku od Karađorđa. Manje je ratovao, a više pregovarao. Koristio je slabosti turskog državnog aparata i uz podmićivanja dobio ono za šta su ranije hiljade poginuli.

Srbi su postepeno dobijali sve veću autonomiju, ali Miloš još uvek nije bio suvereni vladar. Za početak je morao da se otarasi uticajnih vođa iz Prvog ustanka, među kojima su najpoznatiji bili Pavle Cukić i Petar Nikolajević Moler. Njih je likvidirao uz pomoć Turaka.

Ali oni su bili samo senka najvećeg rivala Milošu.

Uprkos slomu ustanka, još uvek je za većinu Srba jedini i neprikosloveni vožd bio Đorđe Petrović Karađorđe. Njegovog povratka u zemlju se najviše pribojavao Miloš, jer je znao da nema dovoljno pristalica da se suprotstavi čoveku koji je skoro deset godina vladao ustaničkom Srbijom.

Dok je bio u egzilu, Karađorđe se povezao sa grčkim Heteristima. Od njih je dobio pasoš sa lažnim imenom s kojim je 28. juna 1817. godine prešao u Srbiju. Plan je bio da se digne veliki ustanak, ne samo Srba, već i Grka i Bugara protiv Turske.

Prvo je otišao u Veliku Planu, svom kumu Vujici Vulićeviću, u kog je imao najviše poverenja i preko kog je javio Milošu da želi da se sastanu. Miloš, koji je i sam bio Karađorđev kum, nije imao mnogo izbora. Da je odbio sastanak, izazvao bi građanski rat, a pošto je već okusio vlast, nije želeo da je prepusti drugome. Zbog toga je Vujici poslao svog „čoveka od poverenja“, po surovosti čuvenog Tomu Vučića Perišića. Toma je često obavljao „prljave poslove“ za Miloša – gušio bune i ubijao političke protivnike. Mnogi izvori tvrde da je sama njegova pojava izazivala strah u ljudima. Možemo samo da pretpostavimo kako je bilo Vujici kada mu je Toma, glasom koji ledi krv u žilama, rekao da je došao po jednu glavu. Birajući između svog života i života svog kuma, Vujica je izabrao da izda Karađorđa.

Godine ratovanja i težak slom ustanka iscrpeli su Karađorđa, tako da ni on nije više bio isti onaj „Napoleon u opancima“, koji je svojom seljačkom bunom potresao moćno tursko carstvo iz temelja. U prilog tome ide i činjenica da nije imao skoro nikakvu pratnju dok je čekao sastanak sa Milošem u Radovanjskom lugu. Nekada veliki vojskovođa, sada je lakoverno mislio da je dovoljno samo da se pojavi, i svi Srbi će se ponovo staviti pod njegovu komandu. Međutim, prilike su se promenile, a on toga nije bio svestan.

 

            U zoru 26. jula, nad usnulim Karađorđem stao je Vujicin momak po imenu Nikola Novaković. Nikolinog brata je u toku Prvog ustanka ubio Vožd, u nastupu besa zbog neke sitnice. Sada je dobio priliku za osvetu…

             Karađorđeva glava je odsečena i poslata sultanu u Istambul.

            Posle ovoga, Vujica Vulićević je, kao znak kajanja, podigao crkvu Pokajnicu, koja je simbol ove kumovske izdaje. Miloš Obrenović je kasnije proglašen za naslednog kneza i nastavio vladavinu ispunjenu terorom i mnogim ubistvima političkih protivnika.

Ubistvo Karađorđa je jedan od najdrastičnijih primera srpske nesloge. Tim činom knez Miloš Obrenović je stekao status podmuklog vladara u srpskoj tradiciji, dok je Karađorđe dobio oreol mučenika.