UBISTVO KNEZA MIHAILA OBRENOVIĆA

Nedelja je, 29. maj 1868. godine, i dan je idealan za šetnju u prirodi. Knez Mihailo, vladar Srbije u naponu snage, nameravao je da u potpunosti iskoristi lepotu tog prolećnog popodneva.

Topčider je bio omiljeno izletište Beograđana. Njihov Beograd je već uveliko započeo promenu iz turske kasabe u evropsku prestonicu. Duh nacionalnog oslobođenja i napretka osećao se u celoj Srbiji. Za razliku od svog oca, kneza Miloša, Mihailo je vladao kao prosvećeni apsolutista i skoro u svemu mu je interes države bio ispred ličnog interesa. Skoro u svemu …

Nestašni Kupidon se baš zaigrao kada je srpskog kneza pogodio strelom ljubavi u srce. Nesrećni Mihailo se zaljubio u svoju rođaku, sestričinu Katarinu Konstantinović. Zbog svoje namere da se oženi bliskom rođakom, zamerio se svima – Crkvi, Iliji Garašaninu i drugim vodećim političarima i, na kraju krajeva, srpskom narodu, koji ne bi prihvatio ovakvo rodoskrvnuće.

U svakom slučaju, zaljubljeni par je tog popodneva rešio da uživa u izletu. Mihailu i Katarini društvo su pravili Katarinina majka, a Mihailova sestra od strica, Anka Konstantinović i, naravno, siva eminencija porodice Obrenović, kneževa strina i Ankina majka – Tomanija Obrenović, udova Jevremova, Miloševog brata. Stara Tomanija je mnoge konce držala u rukama, kada je u pitanju vladanje Srbijom.

Osim jednog sluge, knez je imao i obezbeđenje od samo jednog čoveka – ađutanta Svetozara Garašanina, sina Ilije Garašanina, koji pritom nije imao ni pištolj, već samo sablju.

Mihailo je bio ubeđen da nema Srbina koji bi digao ruku na njega.

Idilična šetnja ih je odvela malo dublje u šumu. Tamo su naišli na četiri gospodina u svečanim odelima. Gospoda su učtivo podigla svoje šešire cilindre u znak pozdrava i naklona, na šta im je knez jednako učtivo odgovorio. Iznenada, jedan od četvorice vadi pištolj i puca u kneza Srbije. Zatim i ostala gospoda potežu pištolje i otvaraju vatru. Anka Konstantinović pokušava da svog brata od strica odbrani telom i sama gine na licu mesta. Jedan od atentatora poteže nož i počinje da kasapi, verovatno, već mrtvog Mihaila. Malo udaljeni Svetozar Garašanin hrabro napada sabljom na četiri pištolja i pada teško ranjen. U celom metežu ranjena je i kneževa ljubav Katarina, dok je jedina uspela da pobegne stara Tomanija, koja je i prenela užasnu vest.

Počinioci su ubrzo uhapšeni i izvedeni pred sud. Na kontroverznom suđenju, pokušavalo se na sve načine da se ubice dovedu u vezu sa knezom Aleksandrom Karađorevićem, kog je Austrija odbila da izruči. I do danas je ostalo puno nerazjašnjenih detalja.

Ono što se pouzdano zna jeste da su četvorica neposrednih izvršilaca bili izuzetno bogati i ugledni ljudi. Braća Kosta (čuveni trgovac) i Đorđe (poznati advokat) Radovanović su svoj zločin pravdali osvetom za svog trećeg brata, advokata LJubomira, koji je zbog svojih političkih uverenja nepravedno osuđen. Druga dvojica, bivši predsednik beogradskog Okružnog suda Lazar Marić i trgovac Stanoje Rogić, su takođe, po svojoj tvrdnji, bili žrtve montiranih procesa.

Pored ove četvorice, streljano je još deset ljudi, koji su po neubedljivim dokazima i iskazima datim pod batinama, navodno, bili deo zavere. Trojica iz znamenite porodice Nenadović, među njima i sin čuvenog prote Mateje, Svetozar, platili su glavom svoju bliskost sa Karađorđevićima.

Pojedini istoričari, po izreci „gde ima dima, ima i vatre“, smatraju da Nenadovići nisu baš potpuno nevini u ovom zločinu, a naročito njihova rođaka, kneginja Persida Karađorđević. I dok je knez Aleksandar Karađorđević teško primio vest o smrti kneza Mihaila, a naročito teško su mu pale optužbe da je on organizovao atentat, te je stalno uporno negirao bilo kakvo vezu sa tim, njegova supruga je, po nekim mišljenjima, itekako uplela svoje prste u zaveru.

Sa druge strane, i političari odani knezu su pod velikom sumnjom. Pre svih – ministar vojni Milivoje Petrović Blaznavac. Za sebe je tvrdio da je vanbračni sin kneza Miloša. Odmah posle vesti o atentatu, izveo je neverovatan niz sjajnih poteza kojima je sebi osigurao veliku vlast, tako da je ili bio ekstremno spretan i pribran u trenucima opšteg rasula, ili je znao šta se sprema i lukavo isplanirao svoje poteze. Za kneževog naslednika je proglasio četrnaestogodišnjeg Milana Obrenovića i zapretio vojskom svima koji bi se tome usprotivili. Od stare Tomanije je isprosio i potom oženio njenu unuku Katarinu, nesuđenu Mihailovu suprugu, tako da je u nekom razvoju događaja planirao da i samog sebe proglasi za kneza. (Pošto istoričari ne iskjlučuju mogućnost, čak smatraju da postoji verovatnoća da je Blaznavac zaista bio vanbračni sin kneza Miloša, njegov brak sa Katarinom, iz kog su izrodili dvoje dece, predstavlja isto rodoskrvnuće kao i ono zbog koga su svi osuđivali pokojnog kneza.)

Knez Mihailo je bio u središtu nadanja Srba i drugih Južnih Slovena o oslobođenju posle viševekovnog ropstva i ujedinjenju. Kao takav, bio je trn u oku, ne samo Turske, već i ostalih velikih sila. Njegova smrt je mnogima išla na ruku, dok je Srbiju zaustavila i značajno usporila na putu opšteg prosvećenja i razvoja, a san o oslobođenju i ujedinjenju će morati da sačeka još pola veka.