Ovaj sociolekt zavukao se nekako u uši zahvaljujući internetu. Vrlo brzo se raširio, takoreći sam od sebe. Hajde malo i time da se pozabavimo, nije loše razbiti neke mitove, a to je najlakše uraditi tako što ćete se držati istine… A to je, kako stvari stoje, često najteže.
Krenimo onda od etmilogije. Pridev urbana, urban, itd, dolazi nam od latinskog urbanus (građanski, varoški). Koren te reči je, naravno u imenici urbs, urbis (treća deklinacija) i označava grad. Iz nje je izvedeno mnoštvo drugih reči: prideva, pridevskih i glagolskih imenica, itd. Izvedeno je i više pleonazama – urbani građani, urbani grad, itd. Bilo koji rečnik stranih reči i izraza da otvorite, lako ćete se u to uveriti. Ima u svakom bar sedam-osam osnovnih značenja. Ispostavilo se da je ovo vrlo raširena i upotrebljiva imenica, možda zato što je jasno naglašavala prostornu i kulturološku razliku između grada i sela. Meni omiljen oblik je urbanus. Koristi se kao sredstvo za opisivanje nečeg uglađenog. Kod nas se dugo koristio pridev varoški u smislu – građanski. I on nam je došao iz tuđeg jezika – mađarskog (város – grad, manje mesto), ali smo se navikli na nju kao da je naša. Reč legenda je, naravno, takođe stigla iz latinskog (legere – čitati) i dugo je označavala proizvoljne, kratke priče o doživljajima ljudi. Danas je i ta reč vulgarizovana čestom i netačnom upotrebom, pa se vrlo brzo izjedančila s mitovima, koristeći se i gde treba i gde ne treba.
Eto, od dve latinske reči sklopljena je ova frazema. Našla je i mesto u veoma cenjenom, referentnom, Velikom rečniku stranih reči i izraza (Klajn-Šipka, “Prometej“, Novi Sad 2006). Imao sam sreću da mi ga 2007. godine potpiše g. Klajn, pa mogu da se s ponosom pozovem na tu građu. Tamo jasno piše: “Urbana legenda: anegdota koja se prepričava po gradu o nekom neobičnom ili smešnom događaju koji se verovatno nikad nije dogodio“(!). Eto nas, reč po reč, do najvećeg problema urbanih legendi. Istovremeno, to im daje i dve velike prednosti. Kako to? Zar nije reč o protivrečnosti? Nije, naravno. Nedavno smo posle jedne promocije sedeli u restoranu i jedan naš prijatelj nam je ispričao neku lepu, kozersku priču, ogradivši se pri tom da je reč o urbanoj legendi. Pridružio sam mu se u tome, naglasivši da i to ima svojih čari i prednosti. Najpre, urbana legenda ne može dokazati (ili je teško dokaziva iz mnogo razloga), pa iz toga proizlazi i druga njena prednost: možete da joj dodajete ili oduzimate kako vam drago, sve zavisi samo od vaše volje ili trenutnog nastupa duhovitosti i raspoloženja društva za stolom. Taj dobri čovek smejao se dugo i iskreno, potpuno saglasan s tom konstatacijom.
S obzirom na to da svaka generacija misli da je baš ona ta koja je na krovu istorije i da se posle nje ništa više neće dešavati, nije ni čudo što se urbane legende razmnožavaju i postaju vrlo česte. U ljudskoj prirodi je da se iskaže i nečim onostranim ili neobičnim, a svakako smešnim. U smehu nema ničeg lošeg, pod uslovom da se ne smejete iza leđa nekom. Velika prednost je i u tome što se za njihove autore obično ne zna ko su, pa rečenica mora početi na tipičan način: “Čuo sam, priča se, ne sećam se ko mi je to rekao, možda i nije tačno, itd“. Pri tom je, naravno, tipično i to da obično pričamo o ljudima koji nisu prisutni pa ne mogu da potvrde ili opovrgnu (što već nije lepo), ali i to je deo našeg, urbanog folklora. Folklora? Da, jer ta reč ne vezuje se samo za narodne pesme i igre, ili seosku sredinu. I ona nam dolazi iz drugog jezičkog sveta, ovaj put iz engleskog (folk-narod, lore-znanje). Obrni – okreni, kada bismo sad pokušali da nađemo autentičnu srpsku reč, prilično bismo morali da se potrudimo.
Kako stvari stoje, pravo ime za urbanu legendu bilo bi – anegdota. Ovde se umešao i treći jezik – grčki (άνέκδοτος – neobjavljen). Ona upravo govori o ličnostima, njihovim dogodovštinama, po pravilu na duhovit način. I kod nje su detalji teško podložni dokazivanju, a zajedničko s urbanom legendom je to što se pripovedač potrudi da što preciznije, sa što više detalja opiše (zakiti) neku ličnost i njoj pripisani događaj. U kafani su se tako zanimljivi i duhoviti pripovedači nazivali kozerima, pa tu imamo i četvrti jezik – francuski (causerie – kratka, novinarska priča).
Sve u svemu, kod nas su urbane legende personalizovane, pa ne znače više samo opis nekog događaja, već i određenu ličnost (“gde si, legendo?“). Kako ko umre, smesta biva proglašen za legendu, a “živih legendi“ ima koliko vam duša hoće (ili neće). Kad smo već kod toga, da ovo ne bi preraslo u kafansko kozerisanje i ćaskanje, navedimo i jedan, meni omiljeni primer urbane legende, odnosno anegdote.
Tin Ujević bio je poznat kao veliki kozer; oko njega, za njegovim stolom u Skadarliji, uvek je bilo brojno društvo, često i stojeći, kako ne bi nešto propustili. Sutra bi već tout Belgrade prepričavao, dodavao i kitio te minijature. U tom društvu našao se nekom prilikom mladi, perspektivni glumac koji je bio ljubomoran na to s kakvom je lakoćom Tin uzimao njegov deo popularnosti u kafani. Kada je Tin uzeo čašu da otpije vino, glumac je ugrabio priliku i zapitao ga: “Hm, gos’n Tin, da mi nismo malo preterali u tom opisu?“. U to vreme ovakva rečenica bila je jasna insinuacija da dotični ne govori baš celu istinu, da ne kažemo nešto drugo.
Tin je otpio vino, spustio čašu, napravio dramsku pauzu (kad već to zna da radi), pogledao najpre u sto kao da je na njemu nešto beskrajno važno, a onda i u glumca, upitavši ga varljivo ozbiljno: “Je li, hlapec, voliš li ti tortu?“. Glumac je odgovorio – “Naravno da volim“. Usledilo je i dopunsko pitanje: “Sa šlagom ili – bez šlaga?“. “Sa šlagom, razume se“, veselo je odgovorio mladić. “E, onda ćuti i slušaj!“, pobednički mu je odgovorio Tin, na opšte odobravanje prisutnih.
Da li se ovo stvarno dogodilo, ili je to još jedna od urbanih legendi? Ne znam, ali mnogo lepo zvuči, a može i da se iskoristi u raspoloženom društvu. Lepo je kad doprinesete dobrom raspoloženju, zar ne? Nadam se da će i ovaj tekst tome poslužiti…
U sledećem nastavku: “Udruženje požarevačkih barona (1)“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
