VAMPIRI – AUTENTIČNI SRPSKI BREND

Jedina srpska reč koja se koristi u svim jezicima sveta

Svi mi, koji smo još kao deca gledali film „Leptirica“, vučemo traume iz detinjstva. Kad sam ga nedavno ponovo gledao, nije mi bio toliko strašan kao kada sam imao 7 godina, ali te opet tera da se naježiš. Žgoljavi Petar Božović, u ulozi hrabrog vodeničara, upušta se u neravnopravnu borbu sa Savom Savanovićem, najslavnijim srpskim vampirom. Film je snimljen po pripoveci Milovana Glišića „Posle devedeset godina“, koja je proslavila Savu Savanovića. Ovaj vampir je ubijao vodeničare i bilo kog ko bi zanoćio u staroj vodenici u selu Zarožje kod Bajine Bašte.

 

…………………………………..

– Ej, Sava Savanoviću, devedeset godina vampiruješ, i ne osta bez večere kao večeras! A on to izusti, a Strahinja poteže obe puške te gru! gru!… Samo nešto pisnu i kao malo zaječa. Dim se raziđe. Nigde ništa!… … Oni to učiniše… Imaju šta videti! Leži čitav čitavcit čovek, kao god da su ga juče tu spustili. Samo što je preturio nogu preko noge, ruke pružio pored sebe, naduven kao mešina, sav crven, čini ti se sama je krv, jedno oko sklopio, a drugo mu otvoreno. Na prsima mu se poznaju dve rane od puške, ali gotovo obe zarasle. Đilas isteže onim kocem te vampira u sred trbuha. – Adžijazmom, Ćebo! – viknu Purko. Ćebo u onoj hitnji ne pogodi da ga zalije baš u usta, nego ga poli po licu. U taj mah izlete vampiru iz usta pramičak nekake maglice – sušti leptir i odlete nekud. – Ih, uteče leptirak! – povikaše mnogi. – Šta učini, Ćebo, da od boga nađeš! Pop očita nešto nad vampirom, pa ga onda odmah zakopaše. Na grob natrpaše kamenje, klada i svakojaka trnja, najviše glogova. Odlomci iz pripovetke „Posle devedeset godina“ Milovana Glišića …………………………

Požarevačkim mirom 1718. godine, deo Srbije od Beograda do Kruševca prešao je od Turaka pod vlast Austrije. Zahvaljujući novim vlastima i švapskoj pedantnosti ostali su zabeleženi neki neobični slučajevi. U selu Kisiljevu kod Velikog Gradišta, 1725. godine umro je izvesni Petar Blagojević. Odmah po njegovoj smrti, umrlo je deset meštana i svi odreda su na samrti tvrdili da im se ukazuje Petar i da ih davi. Vampir se ukazao i svojoj udovici u snu i tražio joj opanke, pa je ova pobegla da živi u drugo selo.

Da bi umirili svoje nove podanike, austrijske vlasti odmah reaguju i nerado dozvoljavaju da se vampirov grob otkopa. Njihovog činovnika koji je rukovodio ovom „operacijom“ je čekao veliki šok. Kada je otvoren Petrov grob, na zaprepašćenje učenog Bečlije, telo je bilo potpuno očuvano kao da je živ, nikla mu je nova kosa, nokti i brada, a iz usta mu je curilo malo krvi. Proboli su mu kolac kroz srce, usled čega je puno sveže krvi pokuljalo iz vampirovih usta. Zatim je Petrovo telo spaljeno, a izveštaj koji je lokalni činovnik poslao vlastima u Beču ubrzo se našao i u novinama.

Još jedan sličan događaj desio se u isto vreme u selu Medveđa kod Svilajnca. 1725. godine poginuo je Arnaut Pavle (arnaut je bio naziv za srpske najamnike u turskoj vojsci). Za života je govorio kako je kao vojnik ubio nekog vampira. Ubrzo pošto je sahranjen, počeli su ljudi da ga viđaju, isključivo noću, i mnogi su posvedočili kako ih je Pavle gušio. Pošto je na misteriozan način umrlo četvoro ljudi iz sela, Pavlov grob je otvoren, proboden mu je kolac u srce, a telo spaljeno.

Nekoliko godina kasnije, u istom selu, u samo tri meseca umrlo je sedamnaest ljudi svih uzrasta.

Vampiri su se ponovo vratili!

Austrijanci su sastavili ozbiljnu komisiju od tri lekara da ispita ovu stvar. Svih sedamnaest grobova je otkopano u prisustvu komisije i viđenijih ljudi iz sela. Pet leševa su bili u prirodnoj fazi raspadanja, ali za dvanaest nije bilo medicinskog objašnjenja. Oni su bili rumeni kao da su živi. Pregledom je utvrđeno da im je u grudima sveža krv, iako su odavno sahranjeni. Nova koža i novi nokti zamenili su stare. Učenim lekarima je na kraju preostalo da za pregledane leševe uvedu nov izraz u medicini, „vampirsko stanje“. Dvanaestorici vampira su odsečene glave, spaljeni su, a zatim je pepeo bačen u Moravu.

Ovaj izveštaj je imao velikog odjeka u Beču i celoj zapadnoj Evropi. Nije bilo u pitanju prepričavanje nekog lokalnog mita, već ozbiljne tvrdnje uglednih lekara. Sve je prevedeno na nemački, engleski, francuski i druge jezike,

samo je srpska reč vampir ostala neprevedena do danas.

Ovi događaji su izazvali pravu „vampiromaniju“ u Evropi u XVIII i XIX veku, koja će kulminirati čuvenom knjigom „Drakula“ irskog pisca Brama Stokera. Biće to jedno od najekranizovanijih književnih dela na svetu. Samo što su vampiri u filmovima uglavnom aristokrate, zgodni i elegantni, a ne srpski seljaci koji su sahranjeni bosi, da ne bi lutali noću tražeći žrtve.