Stari Hipodrom

Vreme prvih Igara

OSMATRAČNICA
Dragi Ivić

Sada, kada su prošle još jedne Igre, da se podsetimo kako je sve počelo…Iskoristimo priliku i da uporedimo – šta tada sve nismo imali, šta imamo sada i kakvi su to bili ljudi kojima ništa nije bilo nemoguće?

Kako je ostvarena ideja o Igrama? Kada je formiran Turistički savez, trebalo je iskoristiti ukazano poverenje i priliku. Čelni ljudi Saveza, Momčilo Vučinić, Predrag Radovanović, Branko Ivošević, Čeda Trajković, Miodrag Milanović-Muški i Milan Ivošević, počeli su da intenzivno razmišljaju o nečemu što bi bilo originalno, vezano za naš kraj i s mogućnošću da traje. Danas bi se to zvalo “održivi razvoj“. Prilika je bila tu, takoreći pod nosom: Konjičko društvo, s dugom tradicijom(tada pod imenom “Veljko Dugošević“)  postojalo je i bilo veoma aktivno, pa se  krenulo  od te činjenice. Imali smo čvrstu osnovu za početak. Zašto i kako? Članovi Društva su, pored učešća u redovnim trkačkim danima širom zemlje, učestovali i bili veoma angažovani u snimanju filmova, pa su i na taj način popularisali svoj rad. Bilo je filmova gde bi se angažovalo i po hiljadu konjanika iz Stiga, što je danas gotovo nezmislivo. Sve to je podizalo samopouzdanje i organizatora i učesnika.

Svi ovi razgovori i planovi vođeni su u leto 1963. godine. Ne gubeći vreme, predstavnici Turističkog saveza Požarevca šalju dopis Turističkom savezu Srbije objašnjavajući svoju ideju i tražeći da manifestacija bude uvrštena u kalendar za iduću, 1964. godinu. Dopis je poslat sedmog septembra i taj datum se može smatrati inicijalnim kada su LjKI u pitanju. U programu je načelno navedeno da će se sastojati od izložbe konja, pokretanju muzeja konjarstva, konjičkog turnira u trajanju od tri dana, završnog turnira i paradom; sve to bi pratili kulturni sadržaji, izložba suvenira i, naravno, ugostiteljska ponuda. Kocka je bačena i povratka više nije bilo. Svi su bili svesni da nije bilo para, niti iskustva u ovakvim manifestacijama, ali su isto tako osećali da imaju dovoljno energije, dobre volje, upornosti i sloge da načine prvi korak.

U jednom sačuvanom razgovoru Momčilo Moma Vučinić, predsednik TO i direktor “Elektromorave“ svedoči o tim danima:

“Pozvali smo na razgovor tadašnjeg sekretara Konjičkog društva Blagoja Uroševića, koji je u ime članstva prihvatio i podržao ideju o programu u kome će, pored trka, biti i drugih veština i sadržaja. U Turističkoj organizaciji  formirali smo odbor u kome su ljudi dobili konkretna zaduženja. Branko Ivošević je preuzeo da osmisli višeboj i da načini pravilnik, neko je predložio program pod nazivom “Ljubičevska noć“; trebalo je formirati komisije za uređenje grada i hipodroma, a najviše posla očekivalo je ljude koji su dobili zaduženja da obezbede finansije. Nije bilo para iz budžeta opštine, pa je uređenje hipodroma i izradu rekvizita na sebe preuzeo Miroljub Toroman iz Kazneno-popravnog zavoda u Zabeli. On je ujedno bio i predsednik Konjičkog društva, najvećeg i najorganizovanijeg u zemlji u to vreme.

Pripreme za prve igre počeli smo već početkom 1964. godine, pošto smo videli kalendar manifestacija u Srbiji. Predložili smo da termin za Igre bude vezan za prvi vikend u septembru i to se do sada pokazalo kao pravo rešenje. Pošlo smo od preduzeća do preduzeća i na naše iznenađenje poziv je bio dobar, tako da smo na kraju pokrili troškove manifestacije. Značajni troškovi bili su vezani za postavljanje montažnih tribina na hipodromu. U Požarevcu nije bilo toliko skela pa smo ih pronašli u Beogradu, iznajmili, prevezli vozom do Požarevca i napravili tribine za 500 gledalaca.  Možda je kod nas članova odbora bilo straha kako će sve to proći, da li će odziv naroda biti dobar. Međtim, kada smo videli silan narod na otvaranju, a zatim i na hipodromu, bilo je jasno da smo uspeli. Nismo zaradili ali nismo imali ni gubitak. Doduše, za brojne goste, turiste, teško smo obezbedili smeštaj jer je Požarevcu, između ostalog, nedostajao adekvatan hotel. Goste smo smeštali po kućama. Ipak, čini se da je naša manifestacija doprinela da u Požarevcu brže sazri svest o izgradnji novog, savremenijeg hotela“.

Brojni svedoci tog vremena, pa i novinari “Reči naroda“ u broju od 14. avgusta, samo dve nedelje pred početak igara, tvrde da je konačan program utvrđen tek polovinom tog meseca.  Zamišljeno je da Igre budu otvorene u centru grada, uz defile 1.500 konjanika (!!) i vatromet. Drugog dana bi na hipodromu bile održane kasačke i galopske trke, a uveče, na prostoru restorana “Moravska laguna“ kraj same reke, “Ljubičevska noć“, zabavno, ugostiteljsko veče. Treći dan je bio rezervisan za najveću atrakciju – “Ljubičevski višeboj“, preskakanje prepona, kasačke i galopske trke. Zatvaranje je trebalo da bude u centru grada. Sve u svemu, program jeste bio originalan. Najveće zasluge za uspeh, pored članova Opštinskog turističkog saveza, svakako se pripisuju i članovima Konjičkog društva “Veljko Dugošević“ (danas “Knez Mihailo“), na čijem čelu su bili Miroljub Toroman i Blagoje Urošević. Miroljub Toroman bio je i predsednik Konjičkog saveza Srbije.

Neka budu ubeležena imena članova tog prvog Odbora: predsednik je bio Mile Arsić, inače potpredsednik opštine. Sekretar je bio Čeda Trajković, direktor ugostiteljskog preduzeća, Branko Ivošević, potpredsednik opštine, Miroljub Toroman, upravnik KPZ Zabela, Dragoljub Lekić, direktor Službe društvenog knjigovodstva, Milenko Đurđić, komandant požarevačkog garnizona JNA, Momčilo Vučinić, predsednik Opštinskog turističkog saveza  i direktor “Elektromorave“. Članovi su takođe bili Milan Ivošević, sekretar za ugostiteljstvo i turizam u Privrednoj komori, Sveta Božić, sekretar Opštinskog komiteta Saveza komunista, Dragoslav Jovanović, sekretar Socijalističkog saveza radnog naroda, Predrag Radovanović, glavni urednik lista “Reč naroda“, Blagoje Urošević, sekretar Konjičkog društva, Dragoslav Nestorović, novinar, Darko Solomonović, direktor Preduzeća za puteve i Miodrag Milovanović-Muški, direktor građevinskog preduzeća “Neimar“. Predsednik opštine bio je tada Voja Dulić.

Koliko je ideja o Igrama bila dalekovida i plodna, svedoči i to da su one bile inspiracija i drugim gradovima. Nastaju Zobnatičke igre, manifestacije u Čačku, ergelama u Bečeju, Adi i u Karađorđevu, kao i u Đakovu u Hrvatskoj. Već svojim postojanjem one su dale nov zamajac takmičarskom duhu konjarstva, pa je kvalitet ovog sporta u celoj zemlji počeo ubrzano da se popravlja. Počelo je s intenzivnijim uvozom rasnih grla, sistematskim uzgojem, razvojem veterinarske službe, itd. U svakom slučaju, tadašnji organizatori to nisu mogli znati, a verovatno im to i nije bila prvobitna zamisao. Osnovna ideja, kao što se može videti, bila je da se oforme, osmisle i realizuju Igre koje će promovisati naš grad i u tome se uspelo i to više nego što se očekivalo! Ostalo je već bilo stvar inercije. Kako god, Odbor je učinio svoje, građani su uredili svoja dvorišta, fasade, spremili se za do tada neviđen događaj. Igre su, konačno, stvarno mogle da počnu ne samo u idejama, već i u stvarnosti. Igre su rođene.

U idućem nastavku: “Sedmica je srećan broj“

Tekstove objavljujemo utorkom

 

 

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)