Mali priručnik za gledanje filmova
Svaki film, pa i onaj najlošiji, zaslužuje određenu pažnju. Ako ništa drugo, proces kreiranja i snimanja filma (preprodukcija, produkcija i postprodukcija) je najsloženiji stvaralački proces u umetnosti, daleko složeniji čak i od opere, najkompleksnije umetničke izražajne mogućnosti. Neko je potrošio gomilu novca, resurse, angažovao ljude, a pri tom je, završivši film, bio samo na trećini puta, jer posle produkcije slede dve odvojene komercijalne celine – distribucija i prikazivanje. Zato nikada olako ne sudim o nekom filmu, pa neću to ni sada.
Evo primera filmske radnje koja je mogla da se dogodi svakome od nas, nezavisno od situacije – da li je to ekološka nesreća ili puki avanturizam veselog društva.
Rusi (mislim na rusku školu, jer ovde je reč, uglavnom, o Belorusima) svakom žanru pristupaju s određenom idejom i porukom, čak i kada je tema relativno bezazlena (komedija, film za decu, itd).
Ovde su ušli u žanr za koji malo ljudi zna da su upravo oni protomajstori tog oblika filma – horor sa primesama fantastike. Nje, fantastike, u filmu gotovo da nema, bar ne u onom SF maniru da se pojavljuju razna stvorenja sa nadprirodnim osobinama, ali neki postupci dovode gledaoca u sumnju – da li bi razuman čovek u takvoj situaciji na sličan način postupio.
Da li da podsetim da je film “Solaris“ rodonačelnik upravo ovakve vrste filmova? Sve je naoko normalno, ljudski i očekivano, a onda počinju mini-zapleti koji vode ka neizbežnoj kulminaciji koja je, po pravilu, tragična. Previše je citata u ovom filmu da bi to bila slučajnost. Reka (podsetimo da je Tarkovski umro upravo zarazivši se pored kontaminirane reke), usamljenici u šumi, svedena fotografija i kamera koja ne dozvoljava gledaocu da zamišlja šta je izvan kadra…Nije “Solaris“ jedini omaž koji se u ovom filmu pojavljuje. Dramaturška linija koja vodi veselu (i naivnu) grupu na noge pustinjaku, podseća ja sekvence iz filma “Južnjačka uteha“, a stariji gledaoci svakako pamte neverovatni film “Deliverance“ (“Izbavljenje“) iz 1972. sa Bertom Rejnoldsom, Džonom Vojtom i drugima. Film je postigao svetsku slavu zahvaljujući onom čuvenom duelu gitare i bendžoa između jednog od izletnika i poluslepog, sifilističnog dečaka.
U “Južnjačkoj utehi“ grupa rezervista, puna sebe, zalazi sve dublje u močvaru, teren poludivljeg plemena koje živi u nekoj vrsti ‘hipi’ komune; pri tom stradaju jedan po jedan. U filmu “Izbavljenje“ jedna grupa biznismena, komšija i drugara, kreće kanuom niz reku (opet ta reka), dok novo akumulaciono jezero nije tu primamljivu trasu za kanue pretvorilo u stajaću vodu. Rešili su da vikend učine interesantnijim nego obično. I oni nailaze na dobrovoljce koji su se opredelili da žive u šumi, pljačkajući pri tom sve što voda još nije potopila; bivaju šikanirani (jedan i silovan) i potom se vraćaju u civilizaciju (šta god to značilo). Njima će sigurno svaki sledeći vikend proveden uz roštiljanje, gajbu piva ili bilijar biti mnogo bolji izbor.
Sve su to lepi citati (o “Solarisu“ da i ne pričam, pošto je on biblija za ovu vrstu filma) koje čovek treba da zna kako bi dodatno uživao u filmu…A u ovom filmu (“Zabranjena zona“) se može uživati, pogotovo što scenarista i reditelj nisu insistirali na mudrosti učesnika, oprezu i prilagodljivosti situaciji. Reditelj nije ulepšavao svoje aktere. Naprotiv, prikazao je grupu mladih ljudi, bivših školskih drugova, koji nisu umeli čak ni da izvedu ono zbog čega su pošli – da se zabave, napiju, pojedu nešto dobro, kresnu se (s oproštenjem), ako za to bude prilike; ništa od toga im ne uspeva, jer upadaju u zamke koje su već u gore spomenutim filmovima spomenute.
Ono što je važno napomenuti jeste ambijent: oni rekom, na čijim obalama se nalaze vidljivo napisana velika upozorenja “zabranjena zona!“ kreću u napušteno područje Černobila. Privlači ih morbidnost tog mesta, napušene prostorije, vozila. Oni bi da pronađu još nešto što je možda promaklo ekipama za dekontaminaciju i asanaciju. Pri tom su čuli da se tu kriju i čudaci koju su našli svoje jevtino mesto za život.
Pošto smo mi, gledaoci, najpametniji na svetu i psujemo, kritikujemo i komentarišemo naivne poteze (kao da gledamo utakmicu), reditelj nam upravo to i pruža! Pri tom većina nas zaboravlja kako bi smo se mi poneli u takvoj situaciji. Prelazak iz civilizacije u “divljinu“ je neslućen, brz i surov do krajnjih granica. Učesnici nestaju jedan za drugim, smrt je tajanstvena ali stvarna i – surova, bez mogućnosti popravnog. Kao da ih neki nevidljivi protivnik likvidira jednog po jednog i to u apsurdnim situacijama. Pri tom i sami članovi “ekspedicije“ sebi otežavaju na sve moguće načine život. Reditelj ništa nije ulepšavao. Prikazao nam je grupu gradske dece, potpuno nespremne za ovakvu vrstu iskušnja, što nas dovodi do činjenice da je ovaj film jedan od veoma retkih koji se ne završava srećnim krajem. Dugo je “Kabare“ jedini film kome je kritika zvanično priznala da nema srećan kraj.
Naravno, u ovolikoj vrsti iskušenja (posle mnogo filmova o Černobilju, horora raznih vrsta, itd), reditelj je uspešno priveo film kraju, uz nekoliko grešaka koje su zanemarljive.
I, na kraju filma, izvanredna, originalna poruka. Dok kontaminirani novac ide kroz stotine ruku, pokazujući da ljudima ništa nije strano kada je on u pitanju, zaraza se širi s predvidim rezultatom – kao i uvek kad je novac u pitanju. Jedini koji je digao ruke od njega je onaj invalid, domorodac, koji je svestan do kakvog apsurnog kraja su dovela sva ova ubistva.
Svojevremeno sam gledao sjajan film o jednoj krupnoj novčanici koja je promenila mnogo vlasnika (jedan je izdžeparen, drugi ju je izgubio, trećem je vetar doneo pred noge tu banknotu) ali ne bih tako daleko išao i sa ovim asocijacijama.
Sve u svemu – ovakav prikaz sam napisao u nadi da ću vas motivisati da film (bilo koji, pa i najlošiji) gledate uvek iz više uglova, jer on ih i ima. Iza svake ideje kriju se uticaji, tuđe ideje, neki začeci. Zbog njih vredi pogledati svaki film, ali ne na prvi pogled, već na mnogo više pogleda jer se samo tako slojevi estetike pojedinog dela mogu otkriti, pa i razumeti.
U sledećem nastavku: “Kruška“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
