Zabranjeno pušenje u filmu prljavo kazalište…

Kako je propao rok’n’rol…

Novi naraštaji koji su stasali i osvojili prostor zabave uz Cece, Jece, Ace, Mice i ostale, ne moraju da veruju u ovu priču; ipak, sve u njoj je istinito, odnosno – dogodilo se i (nažalost) neponovljivo je. U našem gradu, koliko god da to zvuči nestvarno, nekada ( ne tako davno), održavali su se javni skupovi koji se u istoriji sociologije i subkulture zovu kratko rok-koncerti. Bile su to prave demonstacije…ukusa, stila i ljubavi prema progresivnoj muzici. Sve što se posle toga dogodilo, izgledalo je kao u bajci s ružnim krajem.

 

Stvarno su u Milošev grad na Velikoj Moravi dugo, a posebno krajem druge polovine dvadesetog veka pristizale redovno rok i pop grupe. Istina živa! Niko nas nije mimoilazio. Sve vodeće grupe u sklopu jugoslovenskih turneja svirale su i kod nas: ‘’Smak’’, ‘’Korni grupa’’, ‘’Film’’, ‘’Azra’’, ‘’Elipse’’, ‘’Bijelo Dugme’’, ‘’Parni valjak’’, “Riblja čorba“, “EKV“, “Haustor“, itd, itd. Neverovatno!? …ali istinito. Bili smo nezaobilazno mesto u toj muzičkoj geografiji.

 

Sad bih ukratko objasnio šta je to rok-koncert: to je kad četiri do šest (retko više) momaka donesu pojačala i instrumente u prostoriju koja se zove Dom kulture, Dom omladine ili, mnogo češće, na otvoreni prostor – stadion malih sportova ili sličnu površinu. Tamo se okupi ne manje od hiljadu mladih ljudi, uglavnom u džinsu. Za njih je bilo karakteristično da su jednu drugu pojavu, osobe sa muzičkim instrumentima, najčešće harmonikama, zvali ’’narodnjacima’’. Njih nisu slušali ni na svadbama, a na ulici ih svakako ne bi primetili. Neki kažu da je to pitanje ukusa, a ja sam ubeđen da je to i pitanje karaktera…

 

Vratimo se na dotični događaj, odnosno rok-koncert. On se tipično odvija na sledeći način: iz ozvuke od nekoliko hiljada vati otpraši se svojska svirka, gde publika i rokeri zajedno prave repertoar i pevaju. Sve to, naravno, uz gajbe piva. Od uspomene na to veče živi se sledećih petnaestak dana kada ponovo dođe neka druga poznata grupa ili se skokne do Beograda, Novog Sada ili Zagreba u kojima su, gle čuda, u to vreme nastupali Džo Koker, Dip parpl, Bed Kompani, Klepton, Dajr Stejts, Rej Čarls, “Mango Džeri“, “Gans end rozes“ i drugi…Posle koncerta rokeri bi sišli s bine i družili se sa svojim prijateljima koje nisu zvali obožavaocima, jer smo svi već tada znali da se samo bog obožava... a rokeri se gotive, poštuju, vole.

 

Ovo objašnjenje napisao sam za novu generaciju ljubitelja unikatne tekovine srpske nekulture – turbo folka. Mnogi od njih ne znaju niti su čuli za SMAK. To nije bilo kraj sveta, već vrhunac rok muzike nastao u Kragujevcu, u srcu Srbije. Nekima je Točak asocijacija na deo prevoznog sredstva, a ne na gitarsku legendu. Krenuću dalje u rok istoriju: ’’Divlje jagode’’, ’’Haustor’’, ’’Kadilak’’, ’’Tajm’’, ’’Grupa 220’’, ’’Niški Daltoni’’, ‘’Galija’’, ‘’Riblja čorba’’, “Elipse“, “Siluete“, “Crni biseri“, “Teška industrija“, “Parni valjak“, “Kerber“, “Lutajuća srca“, “Plavi orkestar“, “Džentlmeni“, “Električni orgazam“, “Šarlo Akrobata“, “Lačni Franc“, “Leb i sol“, “Slomljena stakla“, “Parti brejkers“, itd, itd…

Još jedno objašnjenje za pristigle generacije : postojale su po srpskim gradovima i prostorije koje su se zvale diskoteke, a ne – folkoteke! O diskotekama sam već pisao, no da preciziram, pošto ne može čovek svega odmah ni da se seti: u njih nisu mogle da svrate i nastupaju tadašnje Lepe, Zorice, Dragane, muzički rođaci ćiriličnog porekla. A danas? Teško da bih klince koji unisono pevaju i znaju napamet sve turbo-folk pesme poistovetio s gradom i građanima, osim formalno, po adresi.

 

Mi smo znali napamet neke druge pesme. ’’Dugmići’’ koje ja, kao kompilatore, nikada nisam voleo, ovde su uvek obarali rekorde. ’’Parni valjak’’ otvorio je Halu sportova i testirao vibracijama sve što se moglo istestirati. Za ’’Divlje jagode’’ smo smatrali da su seljačići iz severoistočne Bosne, no svejedno smo ih slušali jer naše su oni bili pleme, rokersko. Čak smo i Vajtu smatrali rokerom. ’’Film’’ koji je predvodio Jura, sin operskog pevača iz zagrebačkog prigradskog naselja ’’Dubrava’’ (nešto kao Ovča ili Borča), dolazio je i ostavljao pustoš do sledećeg koncerta. To su bili momci koji su o rok muzici znali sve i još malo više. “Riblja čorba“ je bila naša verzija “Rolingsa“, kako smo mi zvali Roling Stonse. “Haustor“ je zvučao moćno, kao “Blood, Sweat and Tears“ Sa scene je sve prštalo od fenomenalne muzike, duvača, klavijaturista, uz bar dve ritam-gitare. Bubnjari su imali po dva bas bubnja…Pojavljivali su se svetski, s ogromnim plakatima u punom koloru, provokativni i samosvojni. Čak smo podnosili i njihove šlageraše. Oliver Dragojević je na koncertu u našem gradu (naziv turneje bio je ’’Oprosti mi, pape’’), saznao da mu se rodio drugi sin. Puna sala starog Doma je pevala s njim, a on je sedeo na ivici bine i plakao od sreće. Cepali smo mu košulju. Četiri asa, Tereza, Miki, Toma i Usnija (neverovatna kombinacija), napunili su Halu sportova nesvakidašnjim dosetkom – međusobno su izmenjali repertoar… Nele Karajlić je cedio svoju košulju u našoj diskoteci predvodeći “Zabranjeno pušenje“, zarađujući pošteno svaki dinar. ’’Prljavo kazalište’’ pratio je hor od hiljadu ljudi dok su pevali ’’Ma što sad ljubav, što sad ljubav ima s tim…’’ . “Poslednja igra leptira“ održala je jedan od oproštajnih koncerata (tada to nisu znali) u našem gradu…Elvis J. Kurtović je pevao “Dabogda crko rok’n’rol kad ga svako svira“ i mi smo i to prihvatali, toliko smo bili strogi kritičari.

 

Dolazili su i ’’Novi fosili’’, ali i ’’Metak’’, ’’Fantomi’’, ’’Džentlmeni’’, ’’Indeksi’’, ’’Pop mašina’’, ’’Azra’’…I to sve u našem malom gradu kog je usput mlatio glas ’’srpskog Nešvila’’ zbog poznate muzikantske, svadbarske ’’berze’’ u lokalnom hotelu, koja se održavala petkom. Jeste narodnjaci, bili smo jači od vas, neka vam ne bude krivo. A onda su došle godine kada je rok zadavljen; sada ga možete čuti samo na radio stanicama koje su spremne na rizik da ga povremeno puste. Inače, gle ironije, poslednja grupa koja nam je sa zapada SFRJ stigla pre raspada naše lepe i velike zemlje imala je (i ima) vrlo simbolično ime, dokazujući da ništa na ovom svetu nije slučajno. Nastupali su u prepunom holu Doma kulture. Pogađate, naravno. To su ’’KUD idijoti’’ sa legendarnom porukom “Mi smo ovde samo zbog para“…Doveo ih je neumorni Miša Jeremić, stoga (i ne samo zato) njemu posvećujem ovu priču.

PS

O tome da ste u gradu mogli svakog vikenda na bar četiri mesta da slušate ‘’žive svirke’’ lokalnih muzičara ne vredi da pričam. Verovaće samo onaj ko je tome prisustvovao. U starom Domu omladine, Učiteljskoj školi (današnjoj gimnaziji), Domu JNA; čak je i u Ekonomskoj školi bilo povremeno svirki. Na tri do četiri mesta mogli ste da uživate u svetskim hitovima skidanim s Radio Luksemburga i izvođenim na domaći način. Obećao sam da ću sklopiti tekst o našim rok grupama, pa će i to biti tema jednog od nastavaka.

 

Šta nam je danas ostalo? Da se jednom u godinu dana nas stotinak (možda i dvesta) okupi kraj oronule Morave za Majsku gitarijadu. Tamo se nekako pokosi ona trava, poprska protiv krpelja, a nekadašnji požarevački rokeri, sada ugostitelji, dovuku pivo na točenje; nađe se i neki sendvič, a nije retko da neko podigne iza pokojnog restorana neku vrstu šatora dočaravajući tako moravski Vudstok; klinci iz svojih ormara izvuku pankerske “uniforme“, crne majice sa slikama idola, čizme i zihernadle, naliju se i pevaju sa demo grupama, bez obzira da li imaju sluha ili ne. Jednostavno, to je ta oaza, poslednje mesto gde još možemo da se osećamo nesputano, kao rokeri. Da, kad rekoh rokeri – obavezno dođu i naša braća bajkeri, parkiraju svoje moćne mašine i uživaju s nama. Samo da je nama lepog vremena i dovoljno piva, sve drugo (povratak u ovaj musavi grad koji volimo i u naš olinjali život) nekako se podnese…

Fotografije iz arhive autora teksta

 

U sledećem nastavku:

“Požarevac, od kasabe do grada“.

Tekstove objavljujemo utorkom.