“Zaista, zrak sam samo“

Malo je ljudi za koje sam bio (i jesam) spreman da unapred potpišem njihove reči. Svakom tekstu Crnjanskog pristupao sam s predubeđenjem da je napisan bez greške, savršeno. Možda nekada i nisam bio u pravu, ali nisam ni mnogo grešio. Uostalom, lakše je verovati u jednog velikog, nesavršenog čoveka, nego u mnoštvo izvikanih, samozvanih umetnika u nedostatku dokaza, kako ih je lepo nazvao Dragutin Gostuški; još jedno ime koje u mojoj svesti ima sve kredite ovoga sveta i kome ću se nekom prilikom više posvetiti. U tom uskom krugu nalazi se i Vladeta Jerotić. Imao sam čast da ga upoznam; štaviše, zajedno smo otvorili izložbu crteža Melanije Mile Ustenko u Ruskom domu. Našao sam se u društvu čoveka čiji nisam bio idolopoklonik već poštovalac. Uverio sam se da još neko razume moje asocijacije dok gledam Miline pastele, mnogima nerazumljive. U to vreme imao sam već dovoljno godina da od toga ne pravim događaj. Osećao sam se kao brodić koga pored velikog broda nosi ista rečna struja.

Izvor je ostao daleko iza nas, ali ni ušće nije bilo opasno blizu.

Tek mnogo kasnije saznao sam da delimo istu pasiju. Taj dobri, tihi, a svakako beskompromisni čovek čije su ocene imale snagu konačnosti, izjavio je da mu je Miloš Crnjanski najdraži od svih srpskih pisaca. Njegovo delo opisivao je kao čistu poeziju, a iz kratkih susreta ostale su zanimljive anegdote koje je Vladeta pribeležio u svom dnevniku.

„Pre neki dan Vida je dugo plakala jer je Miloš iscepao svoju sliku iz mladosti koju je ona naročito volela. Pošto je ovo ispričala u njegovom prisustvu, upitao sam ga zašto je to uradio. Odmah je odgovorio da ne zna; tako mi je došlo, a onda malo zlobno dodao: Zato što je suviše gledala u tu sliku. Kao da je hteo da kaže: umesto mene sadašnjeg, ona hoće još da me voli lepog iz prošlosti. Još je na sve došla naknadna opomena upućena meni: Čuvajte se žena!

Prilikom jedne moje nove posete, kada smo poveli razgovor o zdravlju i medicini, rekao mi je: Nemam čemu više da se nadam, stigao sam do kraja. Ničega se ne bojim, još je strah ostao samo od moje žene. Videćete, ako dočekate, neverovatno je šta se doživljava u osamdeset četvrtoj godini; to se ne može ni zamisliti, niti reći, mora se doći do tih godina i onda znati. Gledam pre neki dan kroz prozor u sunce i uvereno kažem sebi: došlo je proleće. Još malo pa ću izaći napolje.“

Tako je govorio čovek za kojim je (s pravom) išao glas o poznatom zavodniku. Vidi, ženi za koju je rekao da je se boji, nametnuo se svojom drskošću priznatog šarmera kome ne odoleva ženski svet. Njegova pojava zaista je bila markantna – visok, obučen po najnovijoj modi, pazeći na detalje. Sve je na njemu moralo da se slaže, kako u stilu, tako i bojom. Imao je blagu govornu manu koju mu niko nije zamerao jer to što je govorio bilo je bogatstvo. Njegov stas, ali i društveni ugled, poreklo, ugradili su u njega i mogućnost da ljude posmatra s dozom aristokratizma koja ne vređa nikog. U prizemnoj atmosferi srpskih varoši njegova pojava češće je izazivala ljubomoru i pakost nego iskreno, gradsko divljenje. Kako se od toga braniti? Svako je imao svoj način. On je izabrao da svoj svet okruži akademizmom i lepotom, dovoljno odanim saveznicima.

Neko bi rekao da je to gledanje s visine, ali na visinama se ne leti u jatu…

Znao je koju da odabere. Kakva je Vida bila osoba? Jedna od najlepših Beograđanki. Njihova ljubav koja je počela burno bila je običnom svetu čudna, ali oni su se na to navikli. Proživeli su zajedno 57 godina, a on je njoj bio ceo svet…što se za njega ponekad nije moglo reći. Ona je s trpeljivošću nekoga ko razume tu fascinantnu ličnost prelazila kako je znala i umela preko njegovih epizoda. Bila je verna senka u vreme kada je blistao profesurom, književnom slavom, diplomatskim statusom, ali i u vreme nemaštine, samoće i izbeglištva u Londonu.

Kome je bilo teže? Kada mu se približio kraj (ili kad se on približio kraju) Crnjanski je bio ogorčen  što njegove mentalne i fizičke osobine popuštaju. Za razliku od Hemingveja, on je ostao da se bori, ali je odbijao posete. Kraj je čekao dostojanstveno, uz jetku opasku da čovek kad ne može da radi ne treba ni da živi, svestan da je to lakše reći, a teže podneti. Ponekad se vratim njegovim stihovima. U njima se nalaze odgovori i anticipacije onoga što ga je tek čekalo. Kako drugačije protumačiti stih koji je obeležio njegov život i njegovo postojanje: “Zaista, zrak sam samo“? Iza tog zraka je ostalo mnogo senki koje čekaju da budu rasvetljene, ali tako valjda s velikim ljudima i treba da bude.

U sledećem nastavku : Da si zvezda, sele moja…

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.