Zanati koji odumiru, zanatlije kojih više nema

KIŠOBRANE OPRAVLJAMOOOO… 

Kada ste poslednji put pojeli u poslastičarnici sudžuk, žito sa šlagom ili popili bozu? Da li se sećate ukusa domaćeg sladoleda iz “Opatije“? Pamtite li “kačamak“, ono kad naručite limunadu, pomešanu s šampitom, u pivskoj krigli? Ili onaj trouglasti kolač pun suvih smokvi i želea, od koga se najedete za ceo dan…Samo pitam.

Kada je kroz vašu ulicu prošao majstor monotono ponavljajući rečenicu “Kišobrane opravljamoooo…“ ? 

Naručujete li “nameštaj“ u kafani? Da, samo što to nije onaj, pravi špricer. Nema sifona sode. Sifon je davao savršenu sodu pod pritiskom. Danas se špricer pije s mineralnom vodom (neki je zovu i kisela, a na njoj piše mineralna). Promućkate, pritisnete palcem grlić boce da odglumi sifon i sipate u vino. Sećate se kako je vešt kelner umeo da odmakne po čitav metar onaj teški sifon i nepogrešivo s visine pogodi čašu? Ne viđam više sodadžije u gradu, a bilo ih je – da birate. Mogli ste kod njih da popijete raznobojne klakere iz ljupkih flašica s keramičkim zatvaračem pod oprugom, od čega su i dobili ime. Tek kasnije je došao ’’Vitasok’’. Ovakvih primera mogu da navedem mnogo; recimo –  pendžetirate li cipele? Ko da pendžetira plastiku, kad se drveni đonovi (osim kod najskupljih modela) više ne prave? Eto prilike da se podsetimo kakvih sve zanata više nema i da se zapitamo – gde su nestali majstori svog zanata? Šta ih je to prognalo iz naših života?

“Nullum artis sine mano“ – nema umetnosti bez ruke. To je važilo i za zanatske veštine. Važilo je i ono – “bez alata nema zanata“, ali to se i podrazumevalo. “Il’ nabavi alat – il’ ostavi zanat“. Eto kako je naš narod znao da sve lepo stavi na svoje mesto – u narodnim izrekama.  Krojači su govorili “dvaput meri, a jedanput kroj“, a stari ljudi su mudro savetovali mlade – ‘‘Sve, sve, al’ zanat…“ i bili su u pravu, bar tada. Ako bi vas kakva nevolja odvela u tuđinu, sa svojom diplomom ekonomiste ili pravnika ne biste mogli mnogo da postignete (bar ne u prvo vreme), ali zato bravarima, molerima, stolarima, šusterima, krojačima, tapetarima, pekarima, itd. ni znanje jezika čak nije bilo potrebno.

Ko je proterao najveći broj zanata iz našeg života?  

Eto jednog rebusa koji to nije. Poznati požarevački preduzetnik, proizvođač luksuznog nameštaja,   u jednom danu je otpustio osam majstora, drvodeljaca i duborezaca, ljudi zlatnih ruku, majstora neponovljivih ukrasa. Razlog? Nabavio je digitalni graver sa softverom  koji sve to radi za desetoricu, 24 časa dnevno; ne umara se, ne traži slobodan dan, nije mamuran, zanesen ili rastrojen, ne svađa se s kolegama… Jedan cenjeni tv-mehaničar mi je rekao da je zatvorio vrlo uspešnu radnju kada je svaka treća dijagnoza bila – “ne isplati se popravka“. Sad se televizor najčešće baci i kupi drugi. Primera ima mnogo, a svako od vas bi mogao da doda poneki. Narodna nošnja se još uvek šije, ali se ne nosi! Bolje rečeno – šije se kao kostim za folklorne ansamble ili turističke manifestacije i to od zamenskih materijala koji treba samo da izgledaju lepo, ne i da trpe svakodnevnu upotrebu.

Kupujete li na pijaci grnčariju? Saksije se sada prave od plastike ili čak i od stiropora. Ko još jede iz ćasa ili sinija, pije vodu iz krčaga ili sprema jelo u đuvečetu… Šta radite kad treba da se popravi krevet jer su mu popustile opruge? Pozove tapetara? Za takvog vam treba ’’debela veza’’. Lakše je otići u “Formu ideale“ i kod kuće sklopiti kupljeni proizvod. Nema veze koliko traje za te pare. Kupićemo drugi. Šta to behu jorgan i jorgandžija? Tu, gde je sada onaj sklepani i nedovršeni trgovinski centar ambicioznog imena “Roleks“, razvlačili su i upredali majstori konopce (vrengije). Stolara još nekako možete i da nađete, drvo je uvek u modi. Bez obzira što je sada zavladala PVC stolarija (stolarija od plastike?!), još mnogo toga se pravi od drveta ili bar od panela. Stvarno – ko Topalovićima pravi sanduke? Šta ćemo s kovačima? Pokušajte da nađete zadimljenu prostoriju, kovačnicu, u kojoj je i zimi vrućina i da zateknete majstora kako na nakovanju otkiva sekiru ili motiku? A njihova sabraća – potkivači? I to je svedeno na ergele, ali nije ni čudo. Konje je odavno proterala mehanizacija.

 

Da li znate nekoga u gradu da proizvodi metle? Ta bezazlena stvarčica je stigla čak i u kosmos, a po zakonu je i obavezni deo pribora u kamionima koji voze rasuti teret. Draga “Četkin“ je proizvodio i prodavao četke i metlice prekoputa pijace kod Starog mlina (na raskrsnici s Šumadijskom). Rukavičara možda još ima na Bulevaru u Beogradu. A šta bi oni radili kada dame, pa ni gospoda, ne nose više rukavice. One su sada samo deo zimske garderobe, a ne znak staleža. Kape, šeširi? Hm, nemojte da me zasmejavate! Na starom korzou je odlično radila radnja ’’Begej’’, a poslovođu su zvali ’’Begejac’’. Sve do šezdesetih godina gologlav čovek na ulici mogao je da bude onaj koji je u žalosti ili neko ko baš nema pare da kupi ni kapu. Kada nabavljamo šešir za festival “Milivojev štap i šešir“, mi idemo u Mihajlovac kod jednog od malobrojnih srpskih proizvođača šešira. Uostalom, setite se kad ste poslednji put videli na ulici čoveka (gospodina) sa šeširom…A gospode – koliko hoćete!

Dugo u gradu nije bilo obućara (sem dvojice), a ni oštrača. Onda nas je muka i nemaština naterala da počnemo da se krpimo, umesto da bacimo i kupimo novo.

Poznato vam je? Naravno, tako su se vratili polako i skromno krojači. No, to nisu više oni krojači kod kojih ste mogli da odete kao Šon Koneri i naručite gospodsko odelo po meri, u dva reda. Sada naši “krojači“ krpe, porubljuju, prišiju, preprave, skrate, produže…Rade isto ono što mi radimo sa svojim životima.

Da vas i dalje sikiram? Ne bih, ali moram za vaše dobro. Ako ništa drugo, setićete se šta je sve nestalo iz naših života. Ko vam kreči (farba, moleriše) kuću? Najčešće vi, sami. Da, sada je lako jer na kanti s bojom sve piše, a ako vam baš i nije jasno, dobar trgovac sve zna, pa će vas uputiti. Tako sam i ja naučio pola molerskog zanata. E, ali šta nisam naučio? Pamtim, ali ne znam i ne bih da pokušavam molovanje. Dođe majstor sa svojim šegrtom, pripremi boje, zameša štriclu, sredi podlogu (gruntira), izvuče “coklu“ pomoću kanapa koji je pre toga provukao kroz prah. Onda taj kanap on i šegrt razapnu, a majstor (majstorski, kako drugačije), zategne kanap i pažljivo ga otpusti  da ostavi pravu liniju. Milina da se gleda. Naravno, uz onu obaveznu trouglastu kapu od novina. Ali, to nije sve. Iz posebne kutije izvadi (onako kako je Vajat Erp vadio svoj “balantajn“ revolver iz tapacirane drvene futrole) mustre, gumene valjke različitih šara; krene kolonu po kolonu, odozgo nadole da šara zid. A mi stojimo u punoj tišini i divimo se. Naravno, te boje su bile večite i stalno bi izbijale ispod novih slojeva. Zašto? Zato što su majstori znali tehnologiju materijala. Boja se mešala sa žumancetom, upravo onako kako su slikari (moleri) radili vekovima. Večnost je bila zagarantovana. Recepturu je čuvao svako za sebe. Spomenuh  mustre. Sećate li se kako su naše majke preslikavale šare za vez? Mašću i kašikom su istiskivale crtež. Onda sledi vez, a posle toga ta tkanina ponosno bi stajala iznad štednjaka, a na njoj bi pisalo – “domaćice manje zbori da ti ručak ne zagori“. 

Da li da vas pitam čime se bave abadžija i ćurčija? Znam da znate; kad ste ih poslednji put videli? Nekad je heklanje bilo masovna pojava i odličan izvor prihoda (sećate se Vilerovih goblena). Holanđani su na tome  stekli prava bogatstva. To kod nas nije imalo rang zanata, već ručnog rada, ali i to se gubi. Kao što se gube i opanci koji sada služe kao suvenir. Uostalom – ko još nosi opanke, a tek kondure? Znate sigurno šta su kondure? Ako ne znate, pogledajte film “Povratak otpisanih“. Ispod naše zgrade živeo je (i radio) kazandžija. Lupalo je to i zvečalo od jutra do večeri, ali nikome nije smetalo. Sada nikome ne smeta što ga nema jer sve to može da se kupi u radnji. Da ne zaboravim ni moju pasiju od koje sam dugo i lepo prihodovao – firmopisačka delatnost sa sitoštampom. Ko danas nosi čektice i piše firme? Sitoštampa, stara preko dve i po hiljade godina neumitno nestaje. Pred kim se povlači? Pred “neprijateljem“ koji je ugasio i većinu drugih zanata – kompjuterom. Ploteri, printeri, tampon štampa. Lepo je što smo ljudima olakšali život i svakodnevne potrebe, ali smo s vodom izbacili i dete – odoše zanati u nepovrat i u muzejske kolekcije.

 

Šta je ostalo od mog nekadašnjeg zanata? Natpis u radionici – “Dobar majstor ima sto mana, a loš samo jednu“. Da li će nešto opstati od zanata? Verovatno pekari, voskari…Dok je ljudi – ješće se, a i sveće moraju da se pale kad im dođe vreme. Naravno, bravari, električari, vodoinstalateri…to će uvek biti potrebno. Ne kažem da je sve baš nestalo, ali i to što je ostalo, veoma se proredilo. Mnogo pitanja, a sve manje odgovora…

Da ne zaboravim i leksički deo ove priče. Odakle nam ova lepa reč?  Imenica zanat pripada grupi najstarijih poznatih srpskih reči…samo što nije srpska, kao ni veliki broj drugih. Mi smo je usvojili kao da je naša, i to je dobro. A nije loše ni znati odakle nam je stigla. To je balkanski turcizam arapskog porekla (arapski  zanaat – veština, znanje). U turskom je prihvaćena u fonetski prilagođenom obliku (sanat, sanath, sanatçı)  iz esnafske terminologije. Bugari kažu zanajat, a savremeni arapski čuva reč kompletnu u izvornom obliku – zanat. Kod nas se najpre pojavila na Kosovu, a zatim proširila dalje.

 

U sledećem nastavku: “Bokseri idu u raj“.

Tekstove objavljujemo utorkom