Čak 35 odsto ljudi koji su se preselili u inostranstvo planira da se vrati, ali tek kada ode u penziju. Koji su njihovi razlozi?
Drago Popović je 73-godišnji penzioner iz sela pored Požege.
Pre 12 godina se sa suprugom Tamarom vratio iz Beča, gde su živeli više od dve decenije.
„Hteo sam da budem sa svojim narodom u starosti.“
„Tamo za 23 godine jedva i komšiju da sam upoznao, a u svom selu znam svakoga.“
Da živi slično kao Drago, ode u inostanstvo da radi, pa se vrati u Srbiju kad ode u penziju – planira čak 35 odsto ljudi.
Barem onih koji su učestvovali u najnovijem istraživanju NGO „Srbija 21“, a koje nosi naslov „Zašto ljudi odlaze iz Srbije“.
Šta kaže istraživanje?
Najveći broj onih koji su otišli, ipak ne planira da se vrati – „ni pod kojim uslovima“.
Čak 41 odsto njih kaže da se neće nikada vratiti u zemlju, a tako mahom misle oni koji su u inostranstvu zaposleni za stalno.
Ipak, sličan broj je i onih koji penziju žele da provedu u Srbiji, čak 35 odsto, dok njih 15 odsto ne zna gde će dočekati starost.
Najmanji je procenat srpske dijaspore koja misli da će se vratiti u narednih nekoliko godina.
„Dijaspora u najvećem procentu živi i radi u zemljama Evropske unije.
„Najveći broj njih radi i živi u Nemačkoj i Austriji – gotovo 40 odsto ispitanika iz našeg uzorka (23 odsto Nemačka i 16 odsto Austrija)“, navodi se u istraživanju.
„Nije iznenađujuć podatak da dijaspora najviše naseljava ove dve zemlje, pogotovo ako se uzme u obzir njihova blizina, ekonomski standard, tradicija, kao i mogućnost pronalaska posla.“
Iako najviše ljudi ne planira povratak, ono što bi moglo da utiče na određeni broj njih da se u zemlju vrate jeste poboljšanje socioekonomske situacije, kao i mogućnost za pronalaskom dobro plaćenog i sigurnog posla.
Subjektivna procena kvaliteta života u inostranstvu kod nešto više od tri četvrtine ispitanika je da žive dobro, dok svega šest odsto svoj kvalitet života ocenjuje podnošljivim.
Zašto se vraćaju tek u penziju
Drago, koji je godinama radio kao parketar u Austriji, kaže da je „imao sve što mu trebalo, ali nije bilo ljudi“.
„Nemaš sa kim ni da porazgovaraš.
„Dok radiš – i nekako, nešto se dešava. Onda, odeš u penziju i samo sediš kod kuće.“
Iako ima na umu da bi, kada prestane da radi možda mogao da putuje ili da uživa sa porodicom, Vladimir Golić, inženjer koji trenutno živi u Kelnu u Nemačkoj, kaže da bi ga to prilično i koštalo.
„To je prilično jednostavno. Nema tu mnogo nostalgije.
„Mnogo, ali baš mnogo, bi mi bilo jeftinije da živim u Novom Sadu, odakle su moji, nego u Kelnu.
„I to sa nemačkom penzijom – zvuči kao idelna računica.“
I brojke republičih zavoda za statistiku i PIO fondova Srbije i Nemačke potvrđuju Vladimirove procene.
Dok je prosečna plata u Nemačkoj je 2.600 evra, u Srbiji je ona 6 puta manja – 420 evra.
Sličan je i odnos penzija. Kada prestanu da rade, Namci prosečno dobiju 1.200 evra, a Srbi tek 210.
„Ako sa nemačkom penzijom živiš u Nemačkoj, nije ti loše. Ako sa nemačkom penzijom živiš u Srbiji – to je džek pot“, misli Vladimir, 39-godišnjak.
„Mi smo devizni penzioneri“
Čak polovina građana Negotina živi u inostranstvu, tvrdi Borivoje Krekulović, predsednik Zajednice dijaspore istočne Srbije.
I on sam otišao je još 1975. u Austriju, gde je kao tekstilni radnik živeo i radio deset godina. Onda se preselio u Švajcarsku, a iz inostranstva se sa suprugom vratio u Negotin tek kada su otišli u penziju.
„Deca i unućići su nam još gore.
„Idemo i mi zimi, a preko leta smo u Negotinu.“
Krekulović kaže da može i u Švajcarskoj da živi od penzije koju je zaradio „napolju“.
„Mi smo devizni penzioneri.
„Leže mi gore svakog meseca, pa podignu deca.
„Ali mi je lepše u rodnom kraju, pa smo malo tamo, malo ovamo.“
Od kada je 2011. osnovao Zajednicu dijaspore istočne Srbije, Borivoje je sve više u Negotinu, jer kaže, uvek ima nešto da se završi. Učestvuje u humanitarnim i ekološkim akcijama u svom kraju, a više puta je donirao opremu i novac.
„Dosta ljudi ovde živi kao mi.
„Zato su stalno neke radne akcije. Ljudi dođu na nedelju-dve u zemlju i najčešće grade kuću za to vreme. Onda se svi skupimo da pomognemo.“
Ali, šta žele za svoju decu
Vladimir još nema decu, ali svakako kaže da bi voleo da oni žive u inostranstvu, jer imaju mnogo bolje prilike za obrazovanje, posao.
A tu još dodaje i bolju zdravstvenu zaštitu i uređeno društvo.
Bojan Đurić iz organizacije „Srbija 21“, koji je radio istraživanje kaže za BBC da broj ljudi koji tvrdi da bi se vratio u zemlju nije mali, iako je ljudima teško da projektuju svoju budućnost toliko daleko unapred.
„Među mlađima je taj broj nešto i veći, najzad i generalno među njima je i znatno veći broj onih koji planiraju povratak uopšte.
„Međutim, kada ljude pitamo gde vide budućnost svoje dece, pretežna većina njih kaže da tu budućnost vidi ili u zemlji gde se sada nalaze ili u nekoj drugoj, uglavnom zapadnoj zemlji.
„Osnovano je onda pretpostaviti da će se manji broj njih ipak vratiti kada budu bili u penziji ako u međuvremenu njihova deca trajno budu ostala u inostranstvu.“
Dijaspora šalje novčanice
Od onih koji su ipak odlučili da u inostranstvu ostanu i nakon odlaska u penziju, Srbija često dobija pomoć u vidu donacija. Oni su prema podacima istraživanja o doniranju dijaspore za filantropske svrhe u Srbiji, često stalni donatori.
Kako je na predstavljanju rezultata istraživanja rekla Ana Kosel, direktorka Fondacija Ana i Vlade Divac, stariji pripadnici dijaspore najčeće novac daju u humanitarne svrhe, dok mlađi češće ulažu u razvojne projekte.
Donatori su u ovom istraživanju podeljeni u dve grupe – na opštu populaciju iz dijaspore i donatore iz dijaspore.
Prvi su oni koji su donirali određena sredstva u prethodnih godinu dana, dok drugi doniraju određene iznose iz godine u godinu.
U zavisnosti od toga razlikuju se i razlozi za doniranje. U prvom slučaju češća je pomoć u pojedinačnim slučajevima za rešavanje zdravstvenih problema. S druge srane donatori žele da pomognu smanjenju siromaštva i ulažu u obrazovanje, te da doprinesu bržem razvoju matice.
Ispitanici u ovom istraživanju smatraju da je potrebno veće angažovanje institucija, a samo 16 odsto ih smatra da državne institucije rade u interesu društva.
Upravo nedovoljno poverenje u organizacije, fondacije i državne institucije su razlog zbog koga se naredne godine očekuje pad interesovanja za doniranje.
Donatori iz dijaspore smatraju da je potrebna veća transparentnost u radu – od garancije da će donacije otići u prave ruke do izveštavanja o rezultatima akcije u kojoj su učestvovali.
Ipak, ne postoje tačni podaci o tome koliko je donatora iz dijaspore. Isto tako, nema ni preciznih podataka o broju onih koji dijasporu čine. Kako je rečeno na predstavljanju rezultata ovog istraživanja, koje je inače prvo takvo ikad urađeno, pominju se cifre oko dva i tri miliona ljudi.
Istraživanje je sprovedeno nad 5.281 osobom koja povremeno donira i živi u 83 države, kao i nad 529 stalnih donatora iz 18 država.
