Zbirka poezije „MOJA KUĆA“ Dragana T. Jovića, pesnika iz Crljenca

Najvažniji simboli u ranoj ljudskoj kulturi, kojom se pokazuje i čuva identitet i postojanje čoveka, kao deo jednog naroda uopšte jeste OGNjIŠTE, (ili vatrište) – prostor namenjen za loženje vatre. Važnost i značaj ognjišta su određeni važnošđu i značajem vatre u čovjekovom životu. (Vatra je načinila kulturnog čovjeka). Sa jedne strane magična moć vatre, a sa druge strane njena praktična primena u svakodnevnom životu, učinile su ognjište mističnim i magijskim. Otuda je ognjište izuzetno značajno u životu svih naroda pa tako i srpskog. I danas se u najpozitivnijoj konotaciji kaže: čuvati svoje ognjište, braniti svoje ognjište…Nasuprot ognjištu jeste Dom – kuća kao životni prostor koji se koristi kao stalno ili polustalno prebivalište za pojedinca, porodicu, domaćinstvo ili nekoliko porodica i ne može se zamisliti bez ognjišta. Često poistovećujemo ova dva pojma, jer su jednako važni u ljudskoj zajednici. Upravo je njihova povezanost motiv mnogih umetničkih dela i prikazana na različite načine. Na umetničkim slikama, u filmu, na pozorišnoj sceni, u raznim mjuziklima, igrama, narodnim pesmama ali i u književnosti….Vatra (ognjište) – simbol snage, ushićenosti, toplote, dostojanstva, ali i onog drugog – uništenja, straha, strepnje, u preplitanju sa kućom kao simbolom stabilnosti, života, zaštićenosti, radosti zajedništva. Tu je čovr, koga ne treba odvezivati…

Dragan T. Jović, pesnik iz Crljenca u svojoj zbirci poezije MOJA KUĆA, predstavlja sve to ali kroz alegorične i metaforične slike, koje je njegova duša izatkala. Javlja se strah i za očuvanje Ognjišta, rodne kuće – Srbije i njenih korena.

Kao i brojni pesnici sa našeg područja, Jović je zabrinut za opstanak sela kao temelja ljudske zajednice i zato se u njegovim stihovima nalaze brojne i važne poruke, najpre o duhovnom utemeljenju svesti u svakom pojedincu o značaju tradicije i njeno negovanje u savremenom svetu. Kroj stihovnu pletenicu Dragana Jovića, provlači se senka tuge, ali se nazire i zrak nade u večni život.
U dva lirska opusa „Na ognjištu“ i „I ja sam s njima bio“, pesnik „moćno“ ispisuje pesme: REČI SA OGNjIŠTA, REČI SA IZVORA, MOLITVE, PUT, PUT KNEZA LAZARA, TUGA NA VASKRS, MUKE, KUĆA NA ZABORAVU, SUDBINA, SVETA OPANČAR SA VRANjEVCA, MOJA KUĆA, SRBOLjUB NA UMORU, MILISAV PAVLOVIĆ – PESNIK SELA, SAMRTNA PESMA, MOJA PESMA, ZAVET, I JA SAM SA NjIMA BIO I DR.

Veoma suptilan je jezički izraz pesnika, koji rado piše i o Mona Lizi, Anabel LI, Branku Miljkoviću.
Ono što karektiriše lik ovog pesnika jeste da njegovi stihovi klize iz duše, da su jedinstveni u svojoj originalnosti, ali i činjenica da nije opterećen pesničkom slavom, za kojom svi žude…Možda njegove knjige nisu dovoljno promovisane, ali ipak su našle put do čitaoca. Setimo se samo pesme „Kuća na zaboravu“, koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim…

Kuća na zaboravu

Danas sam ispratio svog sina
U beli svet
Prodali smo kuću
Ugasili slavsku sveću
Ostavili smo grobove
A psa smo pustili u polje
Bez povratka.

On je uzeo u naručje svoje sinove
A mojoj matoroj i meni
Ostavio je staru košaru
Na rastanku nam je poručio
Da se čuvamo
Starost je teška
I poslednja nada.

Ja sam sa dostojanstvom
poljubio unučiće
Stavio im u džepove
Grumen zemlje i parče hleba
da ne budu gladni
i nežno ih pri odlasku
pomilovao pogledom

Danas sam ispratio život
Kapiju nisam zatvorio
I nikad više neću
Da se radujem jutru
Zagrlio sam moju matoru
Rekao joj da mi spremi odelo
Jer i ja sam rešio da otputujem.

Autor: Zorka Stojanović

Foto: Biblioteka Srboljub Mitić Malo Crniće

Poportal