Znaš li, draga, onu šljivu ranku…

Narodna pesma – najveće priznanje za pesnika

U jednom od prošlih tekstova (“Poezija spomenara“) bavio sam se poezijom koju su usvojili recitatori, zaljubljeni, razočarani, svi oni koji su utehu pronašli (kao i mnogo puta do tada i pre njih) u poeziji. Tako su neki pesnici stekli slavu kakvu im, možda, nikada ne bi obezbedile nagrade, brojna izdanja, pa i klanovi, kuloari, itd. Da, zaista, onaj pesnik čiju poeziju prihvate zaljubljeni, ona će ostati.

Međutim, ni to nije vrhunac slave, šta god ko podrazumevao pod tom zanosnom imenicom. Kada narod usvoji i prisvoji neku pesmu, to je već druga priča. Uz neku pesmu (najčešće tekst) nekako se neosetno prisloni taj atribut – izvorna narodna pesma. To je već uspeh za sebe. Jednostavna rečenica, a toliko mnogo toga nosi – slavu, poštovanje, priznanje, pa i divljenje. Niko ne dovodi u pitanje njenu vrednost (niti može). Takve pesme se pevaju kad se društvo na svadbi ili nekoj proslavi raziđe i ostanu samo oni, probrani i najuporniji; takve pesme se pevaju ponekad i odmah po okupljanju, samo ako se našlo malo društvo koje zna da uživa i u muzici, i u tišini. One ne izazivaju samo setu ili žal za proteklim vremenima i propuštenim prilikama. To je onaj trenutak kada kafana zaćuti, pušači potegnu dug dim i još duže ga ispuštaju, nepušači uzdahnu…Tada je prošlost došla po svoje! Čaše, koje su do tada mirno stajale na stolu iznenada se, bez najave, prazne “na eks“  ili plotunom, što bi rekli Rusi…a oni znaju kako se pije. Ako neka čaša pri tom završi u srči, nema tog kelnera koji će to zameriti. I oni su ljudi. Kelneri vole da kažu: “Krv nije vino…“.  Taj pesnik koji je napisao baš takvu pesmu, čak i da se slučajno nađe u društvu koje je peva, može da spokojno ćuti smeškajući se, jer je svoj životni san ostvario.

O takvom pesniku govori ova crtica. Svi su ubeđeni da je pesma “Znaš li draga onu šljivu ranku“ izvorna, narodna, pa i muzičari; stoga ona klizi preko stolova, zavlači se u svaki ćošak duše, traži ono najtananije u nama da zatreperi i da se odazove. Jednostavni, vremenom izbrušeni stihovi, kao dijamanti. Nijedno slovo, nijedna reč nije višak. Mogu da ih pevaju i muškarci i žene. Nema lascivnosti niti prostakluka, a opet sve nagoveštava ono najlepše što se može između dvoje dogoditi. Zato su takve pesme večite. “Zavičaju, mili kraju“, “Bistra vodo, moj studen kladenče“, “Kišo, tiho padaj“, “Zarasle su staze moje“, “Lepotica i sirotan“, “Devojka iz grada“, “Obraše se vinogradi“, “Moj behare, ko li mi te bere“… Kada krenu akordi i stihovi takvih pesama, i najzagriženiji ljubitelji turbo-folka mudro zaćute i slušaju nešto što je promašilo njihovo odrastanje.

Među tim pesmama, nekrunisana kraljica je svakako pesma koju su izvodili i izvode mnogi interpretatori. Nađe joj se čak mesto i na ponekoj svadbi, rođendanu…

Znaš li dragi onu šljivu ranku
znaš li dragi onu šljivu ranku
gde smo nekad bili na sastanku
gde smo nekad bili na sastanku

Pamtim draga, kako ne bih znao
pamtim draga, kako ne bih znao
šljive sam ti sa grana uzbrao
šljive sam ti sa grana uzbrao

Dal’ se sećaš šta je posle bilo
dal’ se sećaš šta je posle bilo
onda sam te dušo poljubio
onda sam te dušo poljubila.

Pesmu koja se peva kad se sve one novokomponovane izređaju, napisao je Milisav Pavlović. Za sve nas koji smo ga poznavali on je bio čika Milisav. Stig je rodio mnogo pesnika i svi su se trudili da ostave neki trag za sobom, što je i normalno. Međutim, čika Milisav nije morao da se trudi. On je poeziju nosio u sebi i poklanjao ju je kao dar božji. Rođen je u Crljencu 1905. godine, a napustio nas je 1998. godine. Živeo je u dvorišnoj kući u ulici Jovana Šerbanovića, prekoputa doma Voje Živkovića, legendarnog osnivača i urednika časopisa “Braničevo“. Svoj vek taj tihi čovek proveo je krećući se od nemila do nedraga. Prvi svetski rat mu je omeo školovanje, pa je posle rata zajedno s ocem radio u njegovoj knjižari u Petrovcu. Godine 1932. seli se u Požarevac. Radio je u opštinskoj upravi. Kao talentovan stilista, s dobrom moći zapažanja i urođenom lepotom rečenice, bio je dopisnik mnogih listova i novina: “Zadruge“, “Politike“, “Reči naroda“, “Braničeva“, “Srpskog Kosova“. Početne korake napravio je u tadašnjem listu “Građanin“ 1923. godine. Tako samouk stigao je i do prestižnog statusa člana Udruženja novinara Srbije 1956. godine.

Njegov opus je neveliki, ali dragocen. Prirodnо se, kao svaki rođeni talent, opirao skribomaniji koja je uvek bila popularna (posebno u našem kraju). Suprotno književnicima koji su objavljivali desetine knjiga koje niko nije čitao niti zapamtio (štampane uglavnom o tuđem trošku, misleći da je kvantitet sam po sebi kvalitet) , čika Milisav je malo objavljivao. “Na samrtnom času“, zbirku pripovedaka sa seoskom tematikom, objavio je 1926. godine; godinu dana kasnije, Biblioteka Pokrajinskog odbora Jugoslavenske matice u Splitu objavila mu je dramolet u jednom činu “Brat-nebrat“, Moram, s ponosom da kažem, da sam ja, kao urednik anti-časopisa “Deponija“ isti taj dramolet objavio 1991. godine, gotovo šest i po decenija kasnije. Usledila je zbirka pesama “Zov daljina“ 1968. godine, a onda je stiglo ono po čemu ga svi pamte: zbirka „Himna njivi“; prvo izdanje 1975, drugo izdanje 1986. i treće, prošireno izdanje, 1996. godine. Mnogi su se trudili i mučili da se nametnu kao pisci Stiga, a Milisavu Pavloviću je samo trebalo otvoriti vrata štamparije i pustiti ga da odštampa ono za čim mnogi sanjaju. Veliki Dragiša Vitošević svrstao ga je rame uz rame po talentu uz našeg prvog estradnog pesnika Dobricu  Erića. Naravno, tada taj epitet nije bio pežorativan jer je Dobrica bio istinski propagator narodnog jezika. To isto činio je na svoj način i Milisav Pavlović, no u onom obimu i stilu u kome je to njemu bilo moguće jer za njim je išao tihi, zlokobni glas da je za vreme rata pisao za neke domaće listove…a on je radio ono što je najbolje umeo da bi preživeo. Ni te glasine nisu smetale da postane član u to vreme renomiranog Udruženja književnika Srbije i dobitnik povelje Kulturno-prosvetne zajednice Požarevca za životno delo.

Pesme Milisava Pavlovića jesu pravi rasadnik za kompozitore izvorne narodne muzike. Stihovi su pisani u desetercu pa su idealni za pevanje. Brzo su postale popularne pesme “U starom šljivaru“ i  “Ništa lepše od naše seljanke“. Međutim, istinsku, svevremensku slavu stekla je pesma “Znaš li, dragi, onu šljivu ranku“ koja je tako lako prihvaćena u narodu, da niko više nije spominjao autore (Milisava kao tekstopisca i Miju “Krnjevca“ kao kompozitora).

Moja sećanja na čika Milisava jesu brojna jer sam imao i čast i sreću da ga upoznam zahvaljujući Spomenki Seki Protić, tada direktoru Narodne biblioteke “Ilija M. Petrović“, velikom znalcu i posvećeniku, misionaru lepe reči. Tada sam vodio književnik klub Biblioteke. Milisav je bio na jednoj književnoj večeri u Galeriji naš gost i tada je spomenuta i ta pesma. Takvi događaji se ne režiraju i ne planiraju, već jednostavno budu – ili ne budu. Višestruko talentovana Biserka Bisa Vunturišević, pesnikinja, recitator, solista izvanrednog glasa, ustala je i bez ikakve pripreme, a capella, otpevala tu pesmu. Da li treba da opišem kako smo se svi mi osećali, sedeći u društvu autora pesme za koju smo svi “znali“ da je narodna? A kako se on osećao, posle svih mučnih godina borbe za život i raznih tihih progonstava, samo mogu da pretpostavim…

PS

Zamalo da zaboravim! Kad me baš dohvati, ja u kafani naručim pesmu “Stani malo, kafanski sviraču“. Koju pesmu vi naručite u tim trenucima? Samo pitam…

 

Fotografije iz kolekcije autora teksta

U idućem nastavku: “Kako je razarana srpska književna scena “

Tekstove objavljujemo utorkom.