“Muka je kad čovek nije lovac , a slikaju ga s lisicama“
nepoznati autor
Mnogi ljudi su prošli kroz naš grad, boravili u njemu, ostavili svoj trag na ovaj ili onaj način. Ovde će, međutim, biti reči o našim privremenim sugrađanima koji su, ne svojom voljom, ali zbog svojih postupaka, proveli izvesno vreme (duže ili kraće) u jednoj od institucija zatvorenog tipa. Te institucije se zovu zavodi za izvršenje sankcija, a narod ih odavno zna pod raznim imenima – ćuza, apsana, đuzbekana, tamnica, mardelj, robijašnica, čorka, bajbok, bajbokana, buvara, buksa, pržun, zatvor…Pravo, narodno jezičko bogatstvo! Požarevac se na mapi Srbije izdvaja kao grad kulture (sa četiri pozorišna, dva filmska festivala i nekoliko folklornih smotri, galerijama, bibliotekom, muzejima, udruženjima likovnih umetnika, itd), ali i kao grad zatvora! Jedan je od retkih koji ima tri zatvora – istražni, ženski i muški. No, krenimo redom, hronološki, pošto već govorimo o ustanovama koje se bave protokom vremena.
Kako je počelo?
Načalnik okružija požarevačkog, kapetan Dobrosav Zdravković, u svom izvestiju od 12. oktomvrija 1843. godine, obraća se Visokoslavnomu knažestva Serbije Popečiteljstvu vnutenih dela rečima:
“ Pod 2. tek. mes. PNo 2184. visokoslavno Popečiteljstvo finansije visokim prpisanijem svojim preporučilo je Načelstvu ovome da po visočajšem rešeniju apsanu jednu od jaki debeli brvana bez kamenog podzida, s rastovim podvalama i po zemlji i patosom od greda sa tri pregrade u okružiju ovome graditi preduzme, a pod 9. tek. mes. PNo 2280 na pitanje, gde se ova i kod kog nadležateljstva to jes il kod Načalničestva ili kod Suda graditi preduzeti i oće li ono ovu građevinu do na proleće otložiti, za koju će preko zime japiju prepraviti, odobrilo je da se može građenje ista do na proleće otložiti i dalo mu je uputstvije, da se u smotreniju pitanja kod koga će nadležateljstva ovu graditi, visokolavnom Popečiteljstvu vnutreni dela obrati. U sledstvu dakle uputstvija ovog pristupa Načalničestvo ovo ponizno ovim visokoslavno Popečiteljstvo vnutrenih dela moliti, da mu ono javiti milostivo izvoli, gde će i pri kom nadležateljstvu u reči stojeći apstanu u svoje vreme graditi preduzeti.“
(Obratite pažnju na jezik i stil: jedna rečenica od 121 reči!)
Popečiteljstvo finansije je u svom “otpisaniju“ odobrilo novac i predložene postupke i tako je nastao prvi požarevački zatvor (apsana). Pokazalo se da je nekome Požarevac bio pogodan kao mesto za zatvor. Kad nam je već tako bilo suđeno, a usled naraslih potreba, godine 1874. podiže se zgrada ženskog zatvora. Sve do 1866. godine žene su kaznu izdržavale u Ćupriji (još jedno pomoravsko mesto s velikom zatvorskom tradicijom). Ukazom čestitoga knjaza Miloša, u Požarevcu se osniva zatvor u koji se preseljavaju osuđenice iz Ćuprije, njih 38. Ne zna se kako je taj zatvor izgledao, da li je imao ćelije ili zajedničke sobe, no izvesno je da je bio blizu stare Miloševe kasarne, gde je već bio zatvor za muškarce, gore spomenuta apsana. Očigledno da su uslovi bili neodgovarajući, pa je 1874. godine izgrađen poseban državni zatvor (na čijoj izgradnji su radili zatvorenici). Svečano “otvaranje“ zatvora bilo je 17. juna iste godine, na mestu gde se i sada nalazi. U neposrednoj blizini (tu gde je sada severozapadni deo zatvora, prema ulazu nekadašnjeg kompleksa vojnog bazena) nalazila se i prva kasarna Kneževih momaka, odnosno naše Garde, sudeći po crtežu rađenom po ideji dr Miroljuba Manojlovića kojom prilikom se zahvaljujemo autorima crteža. Sam zavod bio je moderno izgrađen. Imao je deset prostorija (“ćelija“) za osuđenice, četiri radionice ( dve za tkanje platna i jedna za izradu pirotskih ćilima), bolnicu, čekaonicu, stan za nadzornicu i čuvare, kuhinju i administraciju, kao i samicu. Tako samostalno funkcionisao je do kraja Drugog svetskog rata, kada je preformiran u Odeljenje za osuđene žene pri Kazneno-popravnom zatvoru u Požarevcu (Zabeli). Danas je ovo jedini ženski zatvor u Srbiji tog tipa.
Znatno poznatiji je muški zatvor u Zabeli. Prvi put se spominje u Pravilima o domaćem redu apsanskog zavedenja u Požarevcu, sedmog oktobra 1865. godine, kada je i on iz Ćuprije preseljen u naš grad. U to vreme u Požarevcu su bila čak četiri zatvora, a preteča ovog zabelskog bio je “zatvor za teške osuđenike“ koji se nalazio u Ljubičevu. Zatvor kakvog danas znamo, utemeljen je polovinom devetnaestoga veka. Međutim, i on je brzo postao tesan i neuslovan. Stoga je posebna komisija 1912. godine odobrila proširenje i dogradnju, a sam Zavod je bio za maloletna lica. Konačno, zatvor sa ćelijskim sistemom izvršavanja kazne podignut je u periodu od 1928. do 1930. godine. Kasnije je doziđivan i proširivan, pa su posle Drugog svetskog rata nikli osmi paviljon, školska radionica, dom kulture, bazen, park i luksuzni restoran sa smeštajem, glavnom salom, manjom salom i velikim separeom, baštom s fontanom, veoma popularan i čuven po svojoj odličnoj hrani, jogurtu i besprekornoj usluzi. U zatvoru je izvesno vreme redovno štampan i list “Preporod“, a izašla je i jedna zbirka osuđeničke poezije koju je uredio Srba Kukolj.
Međutim, ovaj zatvor ulazi u svetsku riznicu rariteta 2003. godine. O čemu je reč? Poznato je da su u njemu kaznu služili mnogi poznati ljudi. Dugo se provlačila i provlači urbana legenda da je tu “ležao“ i Branislav Nušić zbog pesme “Dva raba“. Istina je da je on kaznu izdržavao u zatvoru koji se nalazio kraj sadašnjeg ženskog Zavoda. No, to nije smetalo jednom velikom entuzijasti i radniku, Žarku Kovrliji, koji je neverovatnom energijom obnovio park, bazen, restoran, salu doma kulture, ribnjak, itd, itd. Onda se rešio da podigne i spomenik robijašu. Ne mogu da potvrdim, no kružila je priča da mu je to predložio pokojni Mile Veljković. Znamo da su mnogi robijaši već imali spomenik (Tito, Moša Pijade, Vasa Pelagić, Lenjin, Staljin), ali ovaj spomenik je podignut Nušiću kao robijašu, a ne kao piscu! Na moj predlog, angažovan je pokojni Milivoje Bogosavljević, magistar vajarstva. Na spomeniku se nalazi i epitaf “Ja dva raba u stihove – oni mene u okove“. Imao sam sreću da iskoristim pruženu priliku i sačinim taj epitaf. Igrom sudbine (ili se i tu umešao Nušićev duh), Kovrlija je smenjen upravo onog dana kada je spomenik postavljen.
Da raščistimo još jednu “urbanu legendu“. Odavno kruži anegdota šta su varošani požarevački zaželeli da im izgradi Miloš, kada ih je on to pitao. Odgovorili su: “Napravi nam zatvor, čestiti kneže…Da nam deca ne idu daleko“. Naravno da to nije tačno (mada je simpatično) jer je Miloš umro još 1860. godine te ovaj zatvor nije mogao da podigne.
Kad sam već dotakao ovu temu, izneću i jednu ideju koju sam predstavio Kovrliji, a odavno mi se vrzmala po glavi: zašto ne bi Zavod u Zabeli napravio svojevrsnu spomen-sobu ? Zamislite to bogatstvo! U Zabeli su “ležali“ ljudi čijeg se imena ne bi postideo nijedan muzej – političari, državnici, umetnici, sportisti…
U Požarevcu postoji i istražni zatvor , nekada zvani “sudbenjak“, u kome se nalaze lica pod istragom ili u fazi suđenja. On se do početka sedamdesetih godina nalazio u produžetku gradskog zdanja, na uglu prema pijaci i sadašnjem parkingu, pa je potom premešten u zgrade nekadašnje kasarne. Požarevac nije jedini grad koji ima istražni zatvor, ali na taj način ulazi u red malobrojnih mesta u našoj zemlji koja imaju tri zatvora, kako već spomenuh u početku ovog kratkog osvrta.
Fotografije su iz arhive autora teksta.
U sledećem nastavku: “Kličevački idol“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
