Prošlog utorka načeli smo temu o mitu. Reč je o neiscrpnom, ogromnom području ljudske mašte, želja i snova. Svako doba imalo je svoje mitove. U mojoj biblioteci imam rečnike grčke, rimske, nordijske, indijske i jevrejske mitologije. Na kom god delu da otvorite neki od tih rečnika, naći ćete slične ili iste pojmove. I onda, kada se razlikuju lingvistički, suština je ista. Da li se najvažnija ličnost neke mitologije zove Zevs, Jupiter, Odin, Konfučije, Zaratustra, Buda, Perun, Ra, Unab Ku, Muhamed, Jehova, pitanje je kulturološkog i civilizacijskog nasleđa. Naravno, postoje i razlike, inače bi se sva ta verovanja slila u jednu veliku ljudsku reku pa bismo bar jedan front ljudskih neslaganja zatvorili. Ovako, i u okviru tih verovanja postoje desetine drugih .
Kako god, mitologija koja je nama najbliža i kojom se najčešće služimo da bismo istakli neko svoje mišljenje jeste starogrčka, odnosno antička, helenska. Njome se koristimo kada tražimo uzore, poredimo pojave ili, jednostavno, želimo da obogatimo svoj iskaz i (zašto da ne) pokažemo svoju opštu kulturu. Ipak, i među tim mnogobrojnim junacima antičke mitologije postoje primeri koji su do nas dosegli svojom aktuelnošću. Njihova pojava i karakterizacija je takva da su oni u potpunosti naši savremenici i ne postoji slikovitiji način da opišemo nekog čoveka. Evo primera: sigurno da u našem jeziku postoji naziv za gigante, ali bismo morali da se prilično potrudimo kako bismo našli taj pandan – i da baš odgovara toj pojavi. Tako je i s junacima kojima ću posvetiti sledećih nekoliko redova.
To je Sizifov posao. Ne mislim na pisanje ovih redova, već navodim rečenicu koju neočekivano često koristimo. Svi znamo o čemu je reč: uzaludan, frustrirajući posao, bez rezultata bez obzira na uložen napor. Ko je bio dotični pa je zaslužio da mu zapadne takav opis posla? Sizif je bio vladar Epira u Arolidi i osnivač Korinta. Za njega se smatralo da je najmudriji, najlukaviji i najpokvareniji smrtnik stare Helade. Priča o njegovom basnoslovnom bogatstvu i pokvarenosti širila se na sve strane. On je bio sin boga vetrova, Eola (po kome su se usne harmonike nekada zvale “eolke“). Jednom prilikom, baveći se potkazivanjem i zavadom, naljuti boga Asopa i on pošalje boga smrti, Tanatosa, da ga odvede u carstvo mrtvih. Sizif, osetivši šta mu se sprema, na lukavstvo ga zarobi i okuje ga. Nastala je prava pometnja! Ljudi su prestali umirati, poremetivši red u prirodi. Zevs je naredio bogu rata Areju da oslobodi Tanatosa i uhvati Sizifa; međutim, on uspeva da prevari Hada i Persefonu koji su ga pustili da se privremeno vrati među žive kako bi izvršio još jedno svoje lažno obećanje. Kada je Had shvatio da je prevaren, iščupao je dušu Sizifu i vratio ga u svoj svet zauvek. Pri tom je osuđen na tešku kaznu: svakog dana bi uz strmu liticu gurao veliki kamen koji bi se pre samog vrha stropoštao u podnožje. Mit o Sizifu obradio je veliki književnik Kami, ali to nije sve. U psihologiji postoji pojam “Sizifov kompleks“ a to je osećaj straha od eventualnog neuspeha upravo u času kada treba postići određeni cilj. Poznato?
Ni Tantal nije ništa manje slavan. Kralj Frigije, sin Zevsa, uživao je sve blagodeti tog statusa. Bogovi su ga smatrali sebi ravnim i on je mogao do kraja života da uživa u tom statusu sedeći sa njima za istom trpezom, što nije pošlo za rukom nijednom smrtniku. Tantal se osilio pa je s te trpeze krao božansku hranu, nektar i ambroziju, čašćavajući na obilnim gozbama svoje zemaljske prijatelje. Jednog dana priredio je gozbu za bogove, a kao najbolje jelo izneo je meso svog sina Pelopsa koga je ubio. Bogovi su prozreli tu prevaru; svi, osim boginje Demetre. Ona je u tuzi za svojom kćeri Persefonom bila neoprezna i pojela je parče mesa. Zevs se rasrdi, oživi Pelopsa, a Tantala posla u Had. Tamo je stajao usred vode, okružen obiljem hrane i voća koje nije mogao da dohvati jer bi mu se stalno izmicali. I on je ušao u psihologiju jer Tantalove muke predstavljaju frustraciju čoveka koji je vrlo blizu određenog cilja, a taj cilj ne može da ostvari.
Pigmalion, prokletstvo mentora. Mitološki likovi su našli svoja mesta u pozorištu i u klasičnoj literaturi. Jedan od najomiljenijih pozorišnih likova svakako je Pigmalion. Reč je o legendarnom vajaru sa Kipra. On je živeo povučeno, ogorčen zbog nemoralnosti tadašnjih žena. Živeo je samo za svoju umetnost, ne želeći da se ženi. Pri tom je napravio kip savršeno lepe žene od slonove kosti. Toj lepoti nijedna žena nije bila ravna. On ju je ukrašavao nakitom, oblačio ju je, obraćao joj se kao da je živa. Kada je boginja Afrodita slavila svoj praznik, on je u hramu prineo velelepnu žrtvu i bojažljivo zamolio boginju da oživi kip i stvori mu ženu. Afrodita mu je tu želju ispunila.
Zašto je ovaj mit toliko interesantan i aktuelan? Njime su se bavili mnogi pisci i filosofi (Ovidije, Žan Žak Ruso). Međutim, mi Pigmaliona najviše poznajemo po drami Džordža Bernarda Šoa. U njoj je ovaj mit osavremenjen i, najviše zbog tadašnjih društvenih okolnosti i dramskog zapleta, unekoliko je iznijansiran drugačije u odnosu na originalni mit. U toj drami profesor Higins iz opklade uspeva da prodavačicu cveća, Elizu Dulitl, produhovi i napravi od nje gospođu, popravljajući joj dikciju i stil izražavanja. Počinju komplikacije jer se zaljubljuju jedno u drugo; ona na neki način prevazilazi svog profesora, dostižući i prestižući ciljeve koje je on postavio u svom poduhvatu. Ovo viđenje Pigmaliona doživelo je mnogo izvođenja u obliku mjuzikla, filma, pa čak i stripa. Međutim, i taj mit se smestio u psihologiju! Efekat Pigmaliona je pojava da neka osoba (učenik, student) postiže visoka dostignuća zato što se to od nje očekuje. Mentor koji veruje u svog učenika na taj način ga stimuliše da postigne bolje rezultate.
Aktuelno i savremeno, zar ne?
PS
Ako ste stigli do kraja s čitanjem ovog teksta, onda ste se pridružili grupi onih koji su razbili savremeni mit o lenjosti internet-čitalaca.
U sledećem nastavku: “Kako prevesti Jesenjina?“
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
