BITKA NA IVANKOVCU

„Pretnjama me ne uplaši! Udri svom silom. Rđa bio ako ti se uklonio!“,

odgovor Milenka Stojkovića Hafiz-paši na poruku da mu se sa vojskom skloni sa puta

 

Ovaj tekst bi trebalo da posluži Požarevljanima kao mala lekcija iz lokalpatriotizma.

Družeći se svojevremeno na studijama sa Hercegovcima, naučio sam se da volim svoj rodni grad. Oni toliko hvale svoj goli kamen sa kog su došli, da čovek mora da im uzvrati veličanjem bogatog Stiga i znamenitih ličnosti našeg kraja. Te ličnosti nisu samo Sloba i Mira, već imamo i mnoge pozitivne likove, koji su bili od velike koristi svom narodu. Bez jednog od njih, oslobođenje Srbije od turske vlasti bilo bi nemoguće. Posle Karađorđa, Milenko Stojković je bio najvažnija ličnost Prvog srpskog ustanka.

Rodom iz sela Kličevca, Milenko je bio poznati majstor terzijskog zanata (krojač narodnog odela), pa je, kao vrlo imućan i poštovan čovek, postao vođa ustanka u Požarevačkoj nahiji. Tog proleća 1804. godine goreli su turski hanovi po ravnom Stigu, dok, konačno, nije i Požarevac oslobođen 12. maja 1804. godine. Kada su ustanici počeli da opsedaju i Beograd, četvorica dahija, zbog čijeg se zuluma i podigla ova buna, pobegli su Dunavom na ostrvo Ada Kale. Zadatak da ih likvidira mogao je dobiti samo najveći junak ustaničke Srbije.

Vojvoda Milenko se, sa još 27 momaka, prerušen, iskrcao na ostrvo, i u smelom prepadu, posle osam sati borbe ubio Aganliju, Kučuk-Aliju, Mulu-Jusufa i Mehmed-agu Fočića.

Može se slobodno reći da je ovaj napad male grupe odabranih vojnika, preteča današnjih napada specijalaca u dubini neprijateljske teritorije.

Ovo junačko delo je proslavilo Milenka Stojkovića, ali njegovi još veći vojnički uspesi će tek uslediti.

Sledeće, 1805. godine, ustanici su pregovarali sa sultanom o primirju. Ustanak u početku nije bio (zvanično) uperen protiv Turske. Do tada je Karađorđe u diplomatskim pregovorima tvrdio da je narod veran sultanu, i da se oni bore samo protiv dahija. Kako su se dahije odmetnule od sultana, i ratovale sa njegovim trupama, ovo je imalo smisla. Ali sada, kada su dahije mrtve, trebalo je i da Srbi polože oružije. Tako je došlo do prekretnice i do jednog od najvažnijih trenutaka u srpskoj istoriji – buna protiv dahija je prerasla u borbu za nacionalno oslobođenje. Sultan je uputio Hafiz-pašu iz Niša da sa 15000 vojnika uđe u Beograd. Sukobiti se sa ovom silom, značilo je započeti rat sa Turskom.

Hafiz-paša je, unapred slaveći pobedu, krenuo desnom obalom Velike Morave, očekujući da će tim pravcem, preko Požarevca, lakše stići do Beograda, nego kroz Šumadiju. Na levoj obali reke je ostao Karađorđe sa glavninom vojske, a na putu regularne turske vojske su se našli Milenko Stojković i Petar Todorović Dobrnjac sa samo 2000 ustanika. Pošto nisu uspeli pokušaji podmićivanja i pretnji srpskim vojvodama, Turci napadaju srpske šančeve na brdu Ivankovcu kod Ćuprije, 18. avgusta 1805. godine.

 

Uprkos brojčanoj nadmoći, Turci ne uspevaju da savladaju otpor hrabrih ustanika. Predvođeni vojvodama iz Požarevačke nahije, Srbi prvi put uviđaju da se i regularna sultanova vojska može poraziti, isto kao i dahijska. Posle celodnevne bitke i velikih gubitaka na obe strane, uveče je u pomoć pritekao Karađorđe, pošto je prebacio deo vojske preko Velike Morave. Turci se poniženi povlače u Paraćin. Tokom noći, Srbi su topovima gađali grad, a jedno đule je Hafiz-pašu teško ranilo u nogu. Od ove rane, on će ubrzo i umreti u Nišu, ostavljajući ustanicima veliki ratni plen.

Bitka na Ivankovcu je ključna bitka za oslobođenje iz turskog ropstva. Srbi su se prvi put suprotstavili regularnoj turskoj vojsci i potpuno je porazili. Time su objavili otvoreni rat Carstvu.

 

MILENKOV HAREM

Pored velikih vojnih uspeha, Milenko Stojković je bio čuven i po tome što je, po ugledu na turske paše koje bi porazio, sebi napravio harem. Kada su Srbi 1807. godine osvojili Beograd, u gradu je ostalo mnogo turske sirotinje. Srbi su im organizovali prevoz Dunavom natrag u Tursku. Ove lađe je Milenko presreo nizvodno, i među putnicima probrao najlepše devojke i udovice, i od njih stvorio harem. Iz današnjeg ugla, ovo je strašan zločin, ali u ono vreme to se smatralo humanim gestom. Naime, sve žene su ga molile da ih uzme, jer nisu imale kome da idu. Nijednu nije držao protiv njene volje, i kad bi se neke zasitio, udavao bi je za nekog od svojih slugu ili vojnika, i davao joj miraz.