Ovo je jedna od veoma retkih želja koju, nažalost, ispunjavam posthumno. Moj veliki drugar i nepopravljivi roker, Srle Marjanović, povremeno me je podsećao, čitajući tekstove na blogu, da objavim ponovo ovaj tekst. Tekst je triput objavljen u različitim časopisima, a evo, sada će ugledati svetlost internet dana i na blogu. Nijedno ime nisam promenio ili prećutao, bez obzira što su bile neke naše, nazovi tajne. Odavno to nisu, a imena tih dragih osoba jesu moji odsjaji iz prošlosti.
Svi parkovi sveta su isti. U svakom od njih postoji nešto što ni jedno drugo mesto nema, a što je za sve njih zajedničko. To su procvetalih petnaest ili osamnaest godina koje skrivene u tami traže pravu reč za svoj nemire; to je uvek magična ljubav, ista i u divnim alejama velegrada i u zapuštenim, zaboravljenim provincijskim parkovima. Vezuje ih ona ista tajanstvenost dubokih senki a osetljava ih, povremeno, ista mesečina. Na klupama u mom parku stoje, kao u svim drugim, urezana srca i nepoznati inicijali. Kada želim da budem sam, tragam za tim inicijalima pokušavajući da ih prepoznam. Uzalud. Pokušavam da odagnam sve ono što može da me oraspoloži i stidljivo, poluglasno, prekidajući kada naiđe poneki prolaznik, govorim stihove. Govorim ih stideći se pomalo, mada tako ne treba da bude i mada tako nekada i nije bilo.
Ti moji pokušaji da još jednom, još poneki put, odbolujem nešto što me više, ustvari, i ne boli, neminovno me vraćaju u gimnazijske dane kada sam otkrio većinu tajni ovih zapuštenih klupa. Često smo se tu, ne skrivajući želju da se tako izražavamo i da na taj način živimo, sastajali i kazivali poeziju. Maca i Boba su divno pevale. Ljube i Juca verni slušaoci, uzor zaljubljenih. Ortak, kako smo zvali naš jedini crni biser, kada je bio tu a ne iza nekih rešetaka, bio je glavni pokretač. Sakupili bismo nešto novca, kupili bismo litar nečega i onda sastavljali klupe da bismo bili bliži. Malo bismo pevali stare gradske pesme, a onda bi mene s lakoćom nagovorili da se popnem na klupu i govorim “Kerušu“ ili “Barbaru“, a posle još malo ubeđivanja i “Pesmu ranog proleća“. Onda bismo se rastužili, devojke bi pustile ćuteći neku suzu, a nama bi pogledi tražili daljinu – a ona se završavala u krošnjama kestenova. Na tim istim klupama naše prve, iskusnije ljubavi učile su nas da se ljubimo. Tu smo bolovali ono što ćemo tek upoznati i što će nas tek stizati, a ponekog i stići.
Iz večeri u veče smo odlazili u park. Ponekad nismo imali ni za piće, ali prolaznici su nas uvek začuđeno, pa i podozrivo gledali. Poneko od zajedničkih drugara bi se kratko vreme zadržao, pa bi i on brzo odlazio, ali su svi bili opijeni našim načinom drugovanja. Ujutru bi neko vratio klupe na mesto.
Posle izvesnog vremena smo nekako svi u isto vreme nestali s tog mesta. Boba i Maca su se odselile, Ljube i Juca raskinuli (!), Ortak (tako smo ga svi zvali) opet se našao iza rešetaka. Slučajni poznanici još su lakše i brže nestali. Ja sam otišao u vojsku. Jedan mart nas je, ipak, zapamtio. S njegove trpeze pokupili smo sve najlepše. Ne merim koliko je od tada prošlo vremena jer se to kalendarski ne može doživeti. Otpuzao sam sve napade i odbrane na Petom puku i drugim vojničkim poligonima i krenuo životnim stazama , hteo – ne hteo, onako kako je to život već zamislio i izrežirao umesto nas. U taj, “moj“ park nerado svraćam jer je on za mene pust. Prođem samo kad moram i kad ne mogu da izbegnem prečicu u nečijem društvu. Istinu govoreći, vrativši se iz vojske pokušao sam da obnovim taj opojni mart. Od starog društva bila je tu još kratko vreme Boba, Ivan sa svojom gitarom i većinom nova lica. Iste su bile klupe, isti park, čak je i piće bilo isto ali je sve imalo drugačiji ukus. Daljina se više nije završavala u krošnjama kestenova a tuga je stvarno bila zgusnuta, bezizlazna, baš onakva kakvu smo u nekoj sličnoj tmini prizivali i priželjkivali. Park kome sam izdavao svoje tajne, vraćao mi ih je svom snagom. Prosipale su se sve one procvetale, ozelenele tuge koje su nas razotkrivale i sekle nam vene iz kojih je tekla poezija. Svi susreti i rastanci našli su se na jednom mestu optužujući, bez razloga, jedni druge.
Te razbacane, pokrivljene klupe sve su to zapamtile. Neko, bogat maštom i osećanjima, neko ko bi se baš potrudio i oslobodio svoje misli i asocijacije, i sada bi mogao da s malo volje zapazi, s ranoga proleća, u večernjim satima, redak prizor: na jednoj od tih klupa stoji mladić, gotovo dečak, i govori poeziju grupici zbijenih, usamljenih osoba, a kao da tišina osvaja. Kroz njih prolaze ljudi koji to ne osećaju i ne vide, pa ni staklo razbijene boce ne može povrediti nikoga. Čak ni uzdignuta ruka toga dečaka ne može ništa dohvatiti. Reči koje se talože i lebde u vazduhu razvlače one senke, a u krošnjama drveća lebdi zvezdana prašina.
U idućem nastavku: “Rukopisi ne gore…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala ''Sergej Bondarčuk'' u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala ''Bosfortski agoni'' u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade - Grada Beograda i Grada Požarevca.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
- Patka, novinarska - 30/05/2023
- Noć u doba korone - 23/05/2023
- Poludelo brašno… - 16/05/2023