Glava

GLAVA

OSMATRAČNICA
Dragi Ivić

Kad sam izašao iz Doma poslednjeg svog radnog dana, posle tri-četiri koraka primetio sam da sam poslednji iz generacije koja je u njega stupila otvarajući ga. Ako neko hoće definiciju prolaznosti, ili da slikovito opiše kako vreme brzo teče, bolje mu ne treba. Ponekad, sa setom, počnem da se prisećam ko je sve prošao kroz naš kolektiv. Kad prvi put postanemo svesni sebe, svog postojanja i sudbine, stigne nas i saznanje da je mnogo puteva kroz život, ali da nas sve čeka jedan jedini kraj. Tužno? Ko bi ga znao? Ponekad se prisetim nekih kolega koji više nisu među nama, pa uvek pomislim – svi su oni živi – negde. Ako ništa drugo, sećamo ih se. Siguran sam da će postojati to sećanje sve dok ima nekog ko će poslednji izgovoriti njihovo ime.

Neće ovo biti tužna priča. Možda setna, ali zašto da ne? Kako bismo mi, inače, obogatili ili obojili naša sećanja, ako ne bi bilo i tog lepog, patiniranog začina? Jedan tekst svojevremeno sam posvetio ustanovi u koju sam ušao kao učenik petog razreda, talentovani (tako su smatrali pedagozi) kaligraf i grafičar; potom sam kroz nju prošao kao amater, pa saradnik po ugovorima, a onda i profesionalac koji se za taj mukotrpni, ali čudesno zarazni posao s ljudima opredelio i školovao. Izašao sam iz njega na ivici starosti, kako se to obično, utešno kaže za vreme kad odlazite u penziju. Deo mojih sećanja i osećanja pokušavam, rekao bih s malo uspeha, da oživim  sećajući se kolege s kojim sam  mnogo vremena proveo. Takav nam je bio posao.

Često ga se setim jer je bilo nas troje, četvoro u Domu (uvek pre kažem Dom nego Centar, takva je navika ostala iz starog Doma omladine u ulici Kneza Lazara) koji smo imali u kratkom razmaku rođendan u oktobru, pa su nas zvali kao u vojsci – oktobarska klasa. Jedan od njih je dva dana pre mene, koliko se sećam, imao rođendan. Da ovaj tekst izlazi četvrtkom,  bilo bi to za njega ove nedelje rođendanski poklon.

Sećate li se Glave? Malo ko ga je zvao po imenu, osim našeg prvog šefa tehnike, čika Time. Radomir Jeremić – Glava. Jedan od onih momaka koji su se kroz svet probijali srcem, hrabrošću, dovitljivošću, pa kada treba i nečim jačim. Uvek nasmejan, raspoložen za šalu, umeo je da se u sekundi pretvori u pravu mašinu za uklanjanje prepreka. Tako je i kod nas, u Domu, započeo. Radili bismo scenografije, izložbe, ništa nam nije bilo teško. Igrao je čak i u nekim predstavama. A uveče, kad počne predstava ili projekcija, Glava bi s najljubaznijim osmehom dočekivao posetioce proveravajući karte, dajući uputstva, našalivši se s kim je to išlo. Kada je on bio na ulazu, mi organizatori nismo o toj strani posla imali šta da razmišljamo. Nepogrešivo je umeo da proceni ljude i da se s njima ophodi s merom. Uverio sam se više puta, pošto smo se često vozili zajedno, da je umeo i s ambasadorom i sa portirom da razgovara i da je to teklo baš onako, džentmenski. Znao je ceo grad i ceo grad je znao njega.

On je bio nepopravljivi zvezdaš, a ja (tada) nepopravljivi partizanovac. Da je živ i on bi odavno odustao od navijanja, kao i ja. Jedva smo čekali ponedeljak da počnemo sa začikavanjem, zavisi samo ko je tog dana ušao pognute glave u Dom. Međutim, “smrtni neprijatelj“ postao sam mu kada sam jednom, iz štosa, napravio jelovnik za restoran “Kod dva pečena goluba“. Mislim da sam dao sve od sebe kad je reč o duhovitosti, ali on tako nije mislio. Dugo mu je trebalo da mi to nekako oprosti. Naravno, cela Jugoslavija ga je znala i kao golubara, kao što je on znao njih. Stvarno nismo morali da se brinemo kad krenemo negde na gostovanje. Ako bi došlo negde do zastoja ili problema, nekim čudom (dok još nije bilo mobilnih telefona), našao bi Glava nekog u gradu i problem bi bio rešen. Zahvaljujući njemu, upoznao sam mnoge divne ljude, a on bi me uvek u šali pred njima predstavljao: “Ovo je naš putovođa, ali ne brinite, nije od onih…“. A to njegovo “od onih“ nikad ga nisam pitao šta u njihovom žargonu znači.

Više puta smo ga pitali odakle mu nadimak Glava. On nije nikome hteo da kaže. I tu se umešao gospodin Slučaj. Za vreme, nekada veoma cenjene, Regionalne smotre dramskih amatera uređivao sam, rado čitani, bilten. Jedan od saradnika bio je i Pera Jevtović koji je dobio zadatak da za rubriku “Portret amatera“ obavi razgovor baš s Glavom. Pera, na samom kraju razgovora, postavi baš to pitanje, odakle mu nadimak. Pošto je i njemu Glava probao da se izmakne i ne odgovori, Pera ga je onako dečački otvoreno (ceo život je bio nepopravljivi dečak) pitao: “Da nije zato što si vrlo pametan?“. E, tad je Glava počeo da smeje, uz njemu tipične komentare u kojima se našlo dovoljno mesta za spominjanje rodbine, uglavnom po ženskoj liniji, ali meni, pošto je Glava znao da sam taj novinarski zadatak Peri dao ja.

Dogodilo se da u Domu izvesno vreme radi gotovo cela njegova porodica, osim jednog sina. Neko bi to danas nazvao nepotizmom, ali mi to stvarno nismo tako gledali jer je naš kolektiv zaista bio jedna porodica. Sada tamo od Jeremićevih ne radi više niko. Kćer je otišla za Italiju, a Glava i Suza su nastavili svoj život, ali na nekom drugom mestu, kuda se nikome od nas ne žuri.

O njemu bih mogao da napišem roman, ali ću se zaustaviti kod ove epizode, jer će tastatura početi da me izdaje. I tastatura ume da zadrži neku svoju knedlu u grlu i natera me da osetim “dim u očima“. Kada je, nažalost, dopao bolnice, slutili smo kakav će biti kraj. Ja sam ga posećivao i kroz njegovu i moju tipičnu šalu hrabrio. Kada su tražili krv za njega, odmah sam otišao i rekao doktorki i sestrama ono što sam kao davalac mnogo puta uradio: “Molim vas da mu ne kažete da sam mu ja dao krv.“  One su to ispoštovale, a Suza, koja je nekada radila na transfuziji, to je pretvorila u šalu: “Kad primi Dragetovu krv, postaće malo i partizanovac, a onda eto novog zezanja…“  Glava je to na svoj način doznao. Kažu da je ćutao dugo, a kad je progovorio, prokomentarisao je to na način koji smo samo mi, “domci“ razumeli.

Dogodilo se da i meni zapadne, nekom prilikom, bolnička postelja. Turobna i neizvesna. Pogađate, naravno: on je prvi od kolega došao da me obiđe. Jeste, bio je jedan od crnih bisera, ali onih kojima sve možete da oprostite. Takvih više u ovoj našoj, pomalo novokomponovanoj varoši, odavno nema.

U sledećem nastavku: “Pijačni dan“.

Tekstove objavljujemo utorkom.

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)