BivŠi Čovek 002

Gospodin Bivši čovek

OSMATRAČNICA

Siguran sam da bi svako od vas mogao da ispriča priču sličnu ovoj, stoga ne spominjem imena. Ko nije poznavao takve ljude ili se sreo s takvom situacijom, siromašniji je za jedno iskustvo, ali ni to, naravno, nije najgore što može čoveka u životu da snađe.

U ovoj priči samo su neki detalji  izmenjeni iz poštovanja prema mom drugaru i njegovim bližnjima, ali i radi literarne slobode. Suština je, nažalost, tačna.

Nekada su u Srbiji postojali gradovi. Shodno tome, bilo je i građana. Danas gradova više nema jer su površine i prostore omeđene betonom, asfaltom, staklom i neonom, Šta se dogodilo s građanima? Ima ih, naravno, ali povukli su se tamo gde su najsigurniji, među uspomene u kojima se još uvek čuva nameštaj iz prethodne tri ili četiri generacije. Starinske komode, veliki ormari za čije pomeranje su potrebna bar četvorica snažnih, ogledala sa šlifovanim ivicama i gravurama, sa porodičnim fotografijama koje podsećaju na ikone… Ima, dakle, građana još uvek, ali se prostor za njih sve više sužava. Zato su njihove oaze sve dragocenije.

Razočaran? Da, ali ne previše jer bi mi onda svaki dan bio nepodnošljiv. I ovako nije baš za hvalisanje, ali ja se borim. Pišem stoga o čoveku koji nije pristao da naruši svoje građansko u sebi i na sebi. Tokom godina ta reč, “razočaranje“, kod mene gubi onu dimenziju koju sam kao mladić imao, jer sam u međuvremenu shvatio motive mnogih nesreća. Moj drugar, gospodin Građanin, vremenom je postajao bivši čovek, upravo ono čemu se šarmantno cinično godinama podsmevao. Rešio je da se iskrca iz tog voza i ubio se. Da se ubio tada, kada je naše prijateljstvo bilo u naponu snage, a njegov uticaj na mene veliki, ogorčen bih ga psovao nad otvorenim grobom, kako se drznuo da nas ostavi, da sruši iluziju da je svemoguć i da mu ništa nije teško…A takvog čoveka nema. Moj prijatelj, čovek i ljudina, intelektualac i šmeker, onaj fini “propali student“ koji je studirao književnost i život uporedo, a onda se posvetio trgovini (knjigom, ali ipak trgovini), izgledao je i ponašao se kao da za njega ne postoji problem koji se ne da rešiti. I nije stvar u tome da je hteo samo mene da impresionira. Njega su uvažavali i njegovi vršnjaci, a i stariji. Za to što nije završio fakultet, u provansi uvek postoji opravdanje; ja sam jednom prilikom napisao jetku, duhovitu crticu pod naslovom “Balada o propalom studentu“, baveći se na moj način genezom, stvaranjem, mitologijom i ikonografijom socijalne spodobe poznate pod imenom “propali student“. Naći ću negde tu pričicu, sigurno će vam se svideti; posvetio sam je mojim učenicima u gimnaziji, da znaju kakav put treba da izbegnu. Dakle, nije ljudima smetalo to. Smetalo im je to što je uvek imao dovoljno novca u džepu, što je svaki problem rešao nadmoćno, s filosofskim mirom, što je uvek nosio kravatu i naočari za sunce i bio gospodin. Pravi, onakav kakvi bi današnja “gospoda“ htela da budu…A ne mogu. Nisu rođena s tim. E, on je bio rođeni gospodin: iz stare građanske porodice, iz velike kuće sa žaluzinama, granatim drvetom u dvorištu i nedodirljivošću onih senovitih ulica u centru grada.

A onda je u ovoj ludoj državi sve krenulo nizbrdo, plate su pale na pet maraka i knjige niko više nije kupovao. Preko noći je došlo vreme baraba, dripaca i prevaranata. On tu, izgleda, nije video sebe. To više nije bio svet u kome bi njegovo gospodstvo izgledalo logično i pristojno. Pokušao je da od nas, svojih drugara, zatraži pomoć ali mu to nije išlo od ruke. Nije navikao. Nismo ni mi navikli na to da je nemoćan, da ne može da se snađe, da u nekoj situaciji ne prepoznaje sebe. Dan za danom, uprkos svog gospodskog, dostojanstvenog otpora, upadao je u živo blato okolnosti koje su bile sve, samo ne dostojanstvene i ljudske. Nismo čak ni mogli da vidimo kako propada jer je on sačuvao bar to malo dostojanstva povukavši se u poslednju tvrđavu – svoju radnu sobu prepunu knjiga. Kada se konačno uverio da ni u tom azilu više nema mesta od rastuće buke spoljnog sveta, uzeo je revolver. Obrijao se, obukao najbolje odelo, seo u staru, bidermajer fotelju i povukao okidač.

Da li sam istinski u njega razočaran? Mnoge ljude su ubile okolnosti, ali je istina da im omču niko drugi nije stavio na glavu, niti bilo ko drugi povukao okidač. Sami su to radili, a ima nas mnogo koji smo izabrali drugačije, verovatno teže rešenje – da živimo. Moj drug je hteo da živi, ali ne kao bivši čovek. Bila je to linija preko koje nikako nije mogao da pređe.

U idućem nastavku : “Izložbe u ratu’’

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)