14. oktobar 2015. godine. Kafić pun dima, muzika, nasmejana lica…
“Hoće neko nešto da jede?”- upitah, dok sam već oblačio jaknu i kretao ka izlazu.
“Gde ideš?”
“Po pljesu, ima da izginemo večeras…” – Počeše da ređaju ko će šta i koji prilog, potpuno svesni predhodne rečenice.
Kišica je lagano “davila” ceo dan, pa stavljam tanku kapuljaču i guram ruke u džepove, u tesnu jaknu.
Na leđima, mi se pravi razrez kao kod Bate Stojkovića u filmu “Balkanski špijun” i prolazeći kraj izloga “Dendića” u “Đuri” vidim … katastrofu! Krećem da kašljem od dima koji sam udisao i uvlačio proteklih par sati.
“Moram da smršam, stvarno sam svinja debela… Ali to ću tamo, kad odem. Ovde imam isuvise problema i ne mogu tek tako da batalim pivo i cigare… Na kružnom toku krkljanac k’o da padaju sekire pa niko da krene pešaka u grad. Gledam fasadu u “Tabačnici” i mislim se kako bi bilo da se od social-realističke arhitekture napravi “maska” na istim, pa da izgledaju kao i zgrada Opštine … “Nema od toga ništa! Odmah bi bilo million pitanja i potpitanja… koliko košta, ko se utalio, što te a ne neke druge zgrade…” – Skloni smo da “od drveta ne vidimo šumu.
“Deset pljeskavica, od toga pet sa slaninom.”
“Od priloga?”
“Sve, osim urnebesa i kajmaka” – standarno naručivanje svega, osim onog sto se plaća. Često se polemisalo o tome. Što bi platili nešto što se stavlja mikronski u pljeskavicu, a košta kao ¼ iste?
Nikada nisam voleo da jedem hladnu pljeskavicu, pa tako i tada sa sve kesama u rukama, počeh da odmotavam jednu.
Taman prvi griz i onaj osećaj da si trebao da kupiš još jednu… kad: “Gde si, bre, bate!?” Poznanik koga nisam video dugo.
“Eee, ‘de si bre, šta se radi? Kako si?”
“Evo, ništa… bio do doktora. Nesto me zeza noga. Prepisao mi Diklofen i neke masti. Sad cu da idem da podignem . Igrali fudbal, pa mi jedna budala uklizala, pa sad jedva idem. Jebi ga, godina proizvodnje hehehe… ” Čovek deklamuje sve probleme narednih deset minuta, na prosto pitanje… Saznao sam da se razveo i da mu žena ne da da viđa dete. Da je aktivan u stranci i da planira da kupi auto…
“Kod tebe?”- upita me posle desetak minuta.
“Ništa brale. Žurim, čeka me ekipa da odnesem pljeskavice” – rekoh sa osmehom i telom već pripremljenim za pokret.
“Aaa, brale, žurka neka?” – konstatuje.
“Ma jok, stigo mi ugalj, pa da nahranim fizikalce… Aj’ pa se vidimo” – mislim se, nikad!
Poluhladna i na pola umotana pljeska me je dozivala… Drugi zalogaj i deset metara dalje…
“Eee, pa gde si ti? Čujem pališ preko? Ako, ako… ovde nema ‘leba. I ja cu verovatno, samo da prođu izbori. Jesam li ti pričao da sam bio dva meseca u Beču? Nema… to ti je zapad. Radiš ko konj, al bar znaš za šta… Kako si sredio papire, mislim, jel ides na crno ili…?” – Komšija moga brata. Ispaljuje informacije k’o iz topa. Naravno slušao sam narednih petnestak minuta o dostignućima Austrijskog naroda i Bečkih arhitekata…
“Dragi, moram da idem čekaju me.” – Lagano sležem ramenima i podižem, vec totalno hladne i mokre kese.
“Jel’ to častis što ideš?” – pita šeretskim osmehom.
“Ma… jeste, malo da se počastimo, red je.” – odgovaram i krećem ka kafiću.
Treći zalogaj…
“Eee, gde si sine? Kako ti ćale?”- Tatin kolega sa posla… Trajalo je… Do kafića udaljenog stotinak metara zastao sam još pet puta da se porazgovaram sa ljudima.
“Gde si bre? ‘Si ih pravio?” – Standardna pitanja su me čekala po dolasku u kafić.
Sedeo sam u uglu i mogao sam da ih vidim sve… Jeli su hladne pljese, smejali se, raspravljali… družili.
Sreda 1. mart
Ulica Karl Johans. Idem ka Centralnoj stanici, iza leđa mi je Kraljeva palata i Nacionalni teatar. Kraj luksuznih lokala, parkirana su još luksuznija vozila. Tišina je, ne čuje se graja… vozila su tiha. Niko ne trubi. Nema muzike iz kafića. Gledam menije na ulici koje su restorani izbacili:
Losos sa povrćem i limun sosom – 250 norveških kruna;
Sendvič sa škampima i rukolom – 300 norveških kruna;
Salata od bakalara i oraha – 350 norveških kruna;
I tako redom…
Uzeh jedan sa šunkom s salatom i nastavih ka stanici… Pogađate, stigao sam na vreme…
(H)ladna pljeskavica – NEPROCENJIVO
Milan Nikolić (Oslo, Norveška)
