Bombardovanje Beograda 15 670x435

Izložbe i galerijski život u ratu

OSMATRAČNICA
Dragi Ivić

Povremeno se vratim ovoj temi – kultura u ratu. Treba se uvek i stalno podsećati da je kultura jača i trajnija od svega, pogotovo od zla. Dok su oni koji su mogli dohvatili pušku i krenuli u borbu, mnogo njih to nije moglo. Zato su se borili na svoj način. Kultura je nevidljivi, ali najjači otpor. Sam Čerčil je rekao da ukoliko za vreme rata ukinu davanja za kulturu, da neće imati šta braniti. Naši muzealci i galeristi su na svoj način, za vreme okupacije pokazivali da nije sve izgubljeno.

Prema prvim saznanjima i vestima iz novina tog vremena može se zaključiti da je većina beogradskih muzeja pretrpela manja oštećenja i da će brzo otvoriti vrata za posetioce. “Muzej kneza Pavla“ (u novom dvoru) na čijem čelu je bio Milan Kašanin, najavio je među prvima otvaranje vrata za posetioce. Eksponati su polako vraćani iz bunkera i sa sigurnih mesta. Međutim, nije sve još bilo spremno za otvaranje. Nestašica mlečnog, mat stakla (ko je još mogao u ratu da misli i na staklo) bila je razlog da profesionalci pre svega misle o zaštiti eksponata. To staklo ih je, kao što znamo, štitilo od sunčevih zraka. Slično je bilo sa Etnografskim muzejom i Muzejom srpske zemlje. Opštinski muzej u ulici Kneginje Ljubice pretrpeo je velika oštećenja. Stradale su i brojne slike iz starog kraljevog dvora. Teško je postradao i Vojni muzej na Kalemegdanu. Nemci nisu propustili da ga temeljno opljačkaju jer su brojni eksponati podsećali na njihov poraz i zločine u Prvom svetskom ratu. Bilo je i primera lične, privatne pljačke. Tako je general Ferster odmah po okupiranju Beograda tražio neke umetničke skulpture, a tadašnji vojnoupravni komandant, fon Sreder je svoju rezidenciju na Dedinju ukrasio s deset zaplenjenih slika i dve skulpture.

Pljačka nije prestajala sve vreme okupacije. Na veliki pritisak nemačkih vlasti koje su htele da ostvare privid normalnog, građanskog života, Muzej kneza Pavla je otvoren devetog septembra 1941. godine. Bez obzira što je bio osiromašen pomenutim pljačkama, vredni radnici (kojih je bilo znatno manje nego pred rat) uspeli su čak da obogate kolekciju putem poklona. To su bile kolekcije slika Darinke Lešjanin, Milana Subotina, Kosare Maksimović, Ljubiše Protića i Alfreda Izraela Kuna. Muzej je bio svakodnevno otvoren i bio je pravo utočište za bekstvo od stvarnosti. Beležio je čak veće posete nego pre rata. Godinu dana kasnije, početkom leta 1942. godine otvoren je i Etnografski muzej. U zgradi Ministarstva prosvete koja se tada nalazila u Balkanskoj ulici organizovana je izložba seoske arhitekture od najstarijih vremena do sredine XX veka. Pored stalnih postavki u galerijskim prostorima organizovan je veliki broj različitih izložbi, koncerata i prigodnih priredbi – resitala. Interesantno je da je u tako teškim uslovima (transport, obezbeđenje, provere, cenzura, itd) našim galeristima uspelo da isposluju i izložbe likovnog stvaralaštva naših vojnika i oficira iz Oflaga i Stalaga (oficirskih i vojničkih logora). Poznati galerijski prostori tog vremena bili su Umetnički paviljon Opštine Beogradske (sada Umetnički paviljon “Cvijeta Zuzorić“), Umetnički salon u Knez Mihajlovoj 25, Beogradski salon u Dečanskoj 18, Umetnički salon “Đura Jakšić“ i drugi.

Težak materijalni položaj umetnika izazvao je drugu pojavu, novinu koja do tada nije bila značajno zastupljena u izložbenom životu Beograda i Srbije: otvarani su prodajni saloni. Najpoznatija prodajna galerija bila je u vlasništvu Nikole Ljubinkovića gde su izlagala takva imena kao što su Toma Rosandić, Josif Majzner, Milo Milunović, Jefto Perić, Nikola Graovac i mnogi drugi.

Glavni muzički događaji vezani su za delovanje opere i baleta Srpskog narodnog pozorišta, ali i za razne vrste solističkih i kamernih koncerata, horskih nastupa i drugih muzičkih oblika. Najpopularnije mesto bila je i ostala Kolarčeva zadužbina. Bilo je mesta ne samo za poznate, afirmisane umetnike, već i za studente muzike. Program je bio prilagođen tadašnjoj situaciji, dominirali su nemački kompozitori, a vrlo često su nastupali umetnici iz Trećeg rajha.  Značajno je posvećena pažnja folkloru, što je bilo u opštem trendu vraćanja kulture narodnim korenima.

Istoričari umetnosti izdvajaju jedan događaj koji najbolje oslikava pravo stanje prividnog mira u Beogradu. Radi se o tzv. Antimasonskoj izložbi, koja je bila postavljena u Beogradu između 22. oktobra 1941. godine i 19. januara 1942. godine. Ova izložba nije organizovana samo da bi širila podmuklu propagandu protiv masona, već i protiv Jevreja, komunista i anglofila. Samu izložbu, koju je organizovalo Propagandno odeljenje Predsedništva ministarskog saveta, uz veliki napor srpskih propagandnih eksperata kao što su bili Đorđe Perić i Lazar Prokić, posetilo je oko 80.000 ljudi i ona je verovatno bila najposećenija javna izložba u Beogradu u periodu nemačke okupacije. Mnogi ljudi su bili prisiljeni da posete ovu izložbu, posebno zaposleni u javnim službama, nastavnici, profesori i drugi. Njima je bilo zaprećeno gubitkom posla, ali to je bila i najbezazlenija pretnja šta je sve moglo još da ih snađe. Učenici su organizovano dovođeni na izložbu. Namerno je izabrana lokacija – bivše sedište masonske lože u ulici Ilije Garašanina br. 8. Arhitektonika izložbe imala je svoju scenografiju za koju su predmete obezbedili pripadnici propagandnog odeljenja Vermahta. Intereantno je da su rekviziti pribavljeni iz jedne masonske lože sa ostrva Džersi. Reč je o ostrvu iz arhipelaga Kanalskih ostrva, jedine britanske teritorije koju su Nemci zauzeli (a Britanci je nisu ni branili). Ti rekviziti već su bili prikazivani na sličnim izložbama u Francuskoj i Belgiji.  Cilj izložbe bilo je da se simbolično pokaže veza između Jevreja, komunista, masona i anglofila. Ni štampa, naravno, nije ostala po strani i preko nje je organizovana sistematska hajka na istaknute članove jevrejske zajednice u Beogradu.

U idućem nastavku: “Svetski, a naš“

Tekstove objavljujemo utorkom

 

 

 

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)