Ponekad se vratim sumornoj, ali interesantnoj temi – kako su u ratu živeli oni koji nisu imali pušku u ruci? Šta su radili tzv. obični ljudi, oni koji nisu krenuli za bojnim pokličima, zastavama, u šumu, rovove, na front?
Zašto je to interesantna tema? Kad ućute vatreni govornici, zamuknu topovi, ostane pred nama, oko nas, običan život – koji je sve, samo ne običan. Svakog proleća setim se onih 78 dana kada niko od nas stvarno nije znao kada će se i kako sve to završiti…a trebalo je živeti, ići svakog dana u kupovinu, staviti nešto porodici na sto. I nije bilo dovoljno samo biti sit, štaviše – to je bilo najmanje važno tih dana. Kako napuniti dušu, kako se ohrabriti? Šta je s onima koji su u to vreme imali rođendane, slavlja, svadbe, svoje značajne godišnjice? Ovu nesrećnu zemlju prečesto su gazili ratnici, a narod se dovijao kako je znao i umeo. Devetedstih godina počelo je sa onom skraćenicom BUŠ (brašno, ulje, šećer), a nastavilo se sa piskutanjem kroz zube “lorda-bonda“, “zzz…devize, devize“. Oko Robne kuće i duž Tabnačnice bilo je gužbe kao na vašaru. Neki su živeli od danas do sutra, a drugi videli svoju šansu u skladu sa onom mračnom umotvorinom – “nekom rat, nekom brat“. Kako su naši, ne tako davni preci, pregurali preko glave Drugi svetski rat, to znamo (ili mislimo da znamo). A kako su i šta slavili, kako se održavao privid normalnog života?
Između dva rata u Beogradu i u drugim srpskim gradovima bilo je razloga i za slavlje i za tugu. Pošto smo mi bili pobednici, ali s gorkim ukusom u ustima da smo tu pobedu podelili s našim dojučerašnjim neprijateljima, ipak se slavilo. Pevalo se pobedi, podizani su spomenici, država se trudila da zaleči rane i skrene pažnju narodu s drugih, većih briga. Sve je to omeo novi rat. Gromki bat čizama okupatorskih vojnika zagušio je lepe nedeljne promenadne koncerte u parkovima, pozatvarao mnoge koncertne i pozorišne sale. Vrhovni komandant nemačke vojske feldmaršal Valter fon Brauhič zabranio je lokalnom stanovništvu da se okuplja, sastaje i organizuje manifestacije bilo koje vrste. Strahujući od zavera, pa čak i od otvorene pobune, nemačke okupacione vlasti zavele su veoma striktna pravila o organizaciji javnih događaja, čak i kada su prve, drakonske mere bile delimično ublažene. Sve javne manifestacije morale su biti prijavljene srpskoj policiji, a srpska policija je morala stvari urediti sa lokalnom feldkomandanturom.
Ni to nije bilo dovoljno. I ono što su same kolaboracionističke vlasti organizovale, morale su pre toga da prijave i da sačekaju odobrenje od strane Nemaca. Javni život sveo se na rigorozno kontrolisane skupove: sportska takmičenja, fudbalske utakmice, pozorište i bioskop, povremene izložbe, ili javna predavanja potpuno neutralnih tema. Ako ste gledali (a sigurno jeste) predstavu “Mrešćenje šarana“, znate o čemu je reč. Pošto su Nemci odlično znali šta je to medijski rat (reklo bi se da su mu oni, posle Engleza, nadosledniji sledbenici), držali su do toga šta se o njima misli, pa su dozvoljavali proslave Svetog Save i Vidovdana, jer one nisu mogle da ih ugroze. Ipak, čak su i one svedene, za svaki slučaj, na najmanju moguću meru. Razloga je bilo više nego dovoljno – osim buđenja nacionalne i patriotske svesti, uvek bi postojala mogućnost da se na takvoj proslavi dogodi neka diverzija, atentat ili šta već.
Raspadom i nestankom Kraljevine automatski su izbrisani i svi njeni dotadašnji državni praznici. Novi nisu mogli biti proglašeni iz jednostavnog razloga – poraženi nemaju šta da slave. Država je kapitulirala, kralj je napustio zemlju (ima i preciznija reč za to, ali da ne duvamo baš u pepeo). Ostali su samo verski praznici, oni koji su ovde slavljeni najduže. Ni pomenuta dva najvažnija praznika nisu mogla proći bez političkih konotacija i poruka koje su, ako ništa drugo, morale da pozivaju na pokornost u skladu sa liceremernom porukom “trpljen-spašen“. Svetosavski duh iskorišćen je za izgradnju “Nove Srbije“ ma šta to tada značilo. Centralna proslava bila je organizovana svake godine u Kolarčevoj zadužbini. Druge ratne godine, pored crkvenih velikodostojnika, bio je prisutan i formalni domaćin, ministar Velibor Jonić kao i članovi vlade.
Da bi se pokazalo kako okupacione vlasti prave razliku između poslušnih građana i onih drugih, uveden je još jedan praznik koji je bio posvećen stvaraocima “na polju srpske književnosti i kulture“. Taj praznik nazvan je Dan srpske knjige. Ustanovljen je po odobrenju Nemaca 28. februara 1942. godine, na dan osnivanja Narodne biblioteke. Taj praznik je smatran praznikom od najviše duhovne i političke važnosti. Njegov cilj je bio jasan – trebalo je imati neki javni orijentir koji bi poslužio jačanju nacionalizma kao ideološkog obrasca za život i rad Nedićeve Srbije. Tada je književnik Damnjan Kovačević o tom prazniku ovako pisao:
„Danas proslavljamo dan srpske knjige. To znači: pozivamo srpski narod da ponovo čuje onaj glas nebeski koji ga je održao kroz tolike vekove i spasao od propasti. Sledujući tome glasu srpski narod se iz praha podigao, oslobodio i izgradio svoju malu, ali slobodnu i lepu Srbiju. Srpski pisci, ako hoće da budu stvaraoci srpskih duhovnih večitih vrednosti, a ne nesvesni ili svesni tuđi agenti, moraju da svoje inspiracije crpe iz narodnog života i da pišu tako da su pristupačni i najširim narodnim slojevima. Svaki srpski dom, i seljački i varoški, neka smatra za najlepši ukras srpsku knjigu. Božjom pomoći, okrenuće glavu srpski narod od sirenskih glasova koji ga mame u propast i poslušaće glas svojih pradedova koji su patili još teže no što danas pati srpski narod, pa su ipak opstali zahvaljujući srpskoj knjizi, i ponovo će poći putem svoje tradicije, putem poštovanja srpske knjige i duhovnih vrednosti i stvaralaštva, putem koji će ga izvesti i iz današnje katastrofe, i jedinim putem koji će ga dovesti do potpunog preporoda i do nove obnove“.
Šta je u ovom podužem citatu interesantno? Kada ne bismo znali kada je napisan i za koje potrebe, mogli bismo da ga smestimo u bilo koje vreme srpske istorije, takav nam je usud. A praznici? Njih će uvek biti, kao što će biti i nas.
U idućem nastavku: “General vojske i maršal scene“
Tekstove objavljujemo utorkom
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala ''Sergej Bondarčuk'' u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala ''Bosfortski agoni'' u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade - Grada Beograda i Grada Požarevca.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
- Požutela štampa - 03/06/2023
- Patka, novinarska - 30/05/2023
- Noć u doba korone - 23/05/2023