narodno-pozoriste-istorija-2

Kako smo se zabavljali…

Osmatračnica

Bolje grob nego rob

Rat je najgora stvar koja čoveku može da se dogodi. Neke stvari čovek ne može da izbegne ili predvidi (bolest, recimo), ali svi ratovi ovog sveta mogli su da se izbegnu, samo da su ljudi mogli da se dogovore…a nisu. Da jesu, ne bi istorija bila neprekinuti niz ratova. Međutim, ni za vreme ratova neke stvari nisu mogle da stanu. Ginulo se, umiralo i od rana, od bolesti, starosti. Život je neumitno išao dalje. Udavalo se i ženilo, rađala su se deca. Od mučnih dana, neprospavanih noći i neizvesnosti spas su, pored vere, ljudi nalazili gde drugde već u zabavi, i u kulturi. To su znali i okupatori i porobljeni, pa je uvek nekako nalažen način da izreka “hleba i igara“ ne bude bukvalno shvaćena, već da knjiga, film, pozorište, opera, balet, slikarstvo, budu ti “ventili“ kroz koje je mogla da se nekako protera sumornost i strava svakodnevice.

Okupiravši Jugoslaviju, Nemce je na našoj teritoriji sačekala odlična baza saradnika (izdajnika i kolaboracionista), kao i relativno razvijena mreža kulturnih ustanova. Propagandno odeljenje za Jugoistok imalo je svoja odeljenja za film, štampu, pozorište i literaturu. Već u jesen 1941. osnovano je Odeljenje državne propagande pri Ministarkom savetu koje se bavilo istim poslom kao i predratni Centralni presbiro , uz potpunu potčinjenost okupatorskim vlastima. Išlo se tako daleko da su svi gešteneri morali da budu prijavljeni nadležnim komandama (mnogima su oduzimani, ali su u mnogim resorima i bili zadržani jer je birokratija kvisliške vlasti imala svoje kancelarijske obaveze). Malo poznat podatak je da su Nemci naredili svim golubarima da pobiju golube pismonoše!

 Kako su kod nas, za vreme Drugog svetskog rata (koji je na teritoriji Kraljevine Jugoslavije najviše pogodio Srbe i Srbiju) pokazali ovi mehanizmi?   Gde je tu kultura, zabava, pa i sport kao značajno mesto okupljanja i izražavanja javnog mnenja? Pošto su profesionalna pozorišta imala veoma ograničen i težak status (o čemu će više biti reči), bujaju diletanti i amateri .

Književni život, izdavaštvo i bibliotekarstvo su bili najugroženiji. Knjige su bile ti najpodmukliji neprijatelji okupatora i najveći saveznici okupiranog življa, a zbog broja primeraka i bogastva biblioteka, teško ih je bilo kontrolisati.

Odnos vlasti prema pozorištu na teritoriji okupirane Srbije bio je u skladu s opštom politikom proklamovanom od početka okupacije. Pozorišta su, kao i svi drugi oblici kulturnog izražavanja i masovne zabave, delovala pod strogim nadzorom nacističkih okupacionih vlasti. Rad beogradskih pozorišta, teatara i scenskih trupa bio je regulisan naredbama nemačkog Vojnoupravnog komandanta u Srbiji ‒ vojni zapovednik je odlučivao o tome da li je uopšte bilo potrebe za pozorišnom produkcijom. Pozorišne trupe su morale da dostave detaljne izveštaje o svom repertoaru, kao i dosijea svih glumaca i pripadnika tehničkog osoblja. Iz pozorišne delatnosti smesta su isključeni Jevreji i Romi.

Međutim, u avgustu 1941. godine nemačke vojne vlasti su prebacile svoja ovlašćenja na srpsko Propagandno odeljenje, koje je bilo pod direktnom kontrolom nemačkog Propagandnog odeljenja „S“. Načelnik srpskog Propagandnog odeljenja Đorđe Perić, bio jedan od najistaknutijih srpskih simpatizera nacizma. On je razradio plan da stvori efikasnu mrežu nemačkih i srpskih eksperata, koji bi u okviru propagandnog odeljenja nadzirali i upravljali celokupnim sistemom. Njegovi glavni pomagači su bili Jovan Popović, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu i Helmut Šven i Hans Kremer iz nemačkog Propagandnog odeljenja „S“.

Nemci su pokazivali veliku nestrpljivost da beogradska pozorišta što je pre bilo moguće nastave sa radom u proleće 1941. godine, i u tom smislu su čak ponudili svoju pomoć. Nemački vojni zapovednik Beograda Ernst Moric fon Kajzenberg je obećao tehničku i fizičku pomoć u rekonstrukciji pozorišta, objavljujući pri tom pomirljive, učiteljske tonove o značaju napora da se jedan posrnuli narod vrati na područje kulture. Pozorište na Pozorišnom trgu i scena Manjež na Vračaru pretrpeli su značajna oštećenja pa su predstave najčešće izvođene u Kolarčevoj zadužbini.

Pozorište pod vedrim nebom na Kalemegdanu

Zanimljiva je pojava amatera i diletanata. Velibor Jonić nije imao uticaj na glavna, profesionalna pozorišta, zato se maksimalno trudio da podrži amatere i diletante. Pored takvih pozorišta srpske vlasti uspevale su da ”provuku” i pozorišta koja su praktično bila profesionalna :Izbegličko pozorište, Srpsko pozorište, Pozorište udruženih glumaca, Srpsko povlašćeno pozorište, Veselo pozorište Gane, Omladinsko pozorište, Omladinsko pozorište “Nušić“, Omladinsko pozorište “Vuk Karadžić“, Marićevo putujuće pozorište, Satirično pozorište “Bodljikavo prase“, Beogradsko veselo pozorište “Veseljaci“, Narodno radničko pozorište “Srbozar“, Srpsko savremeno pozorište, Humorističko pozorište ”Centrala za humor”, Pozorište Beogradska komedija, Acino smešno pozorište, Dramska grupa Srpskog Crvenog krsta, Dramski studio Nacionalne službe za obnovu Srbije, itd, itd.  Samo u Narodnom pozorištu, u sezoni 1943/44. premijerno su izvedene četiri drame i četiri baletske predstave! Pri tom je pozorište imalao na Kolarčevom univerzitetu svoje opersko-baletsko odeljenje “Treća scena Narodog pozorišta na Kolarčevu univerzitetu“. Jasno je da su mnogi bekstvo od stvarnosti potražili na sceni i u publici.

Šta iz ove skice (pošto je predugo pisati o repertoaru, reč je hiljadama predstava, glumcima, itd) možemo zaključiti? Ako se setimo Žanke Stokić koja je izbegla streljački stroj, ali i onih koji nisu, može se reći da je iskušenje glumaca bilo tamni vilajet. Niko nije znao koliko će rat trajati, a moralo se od nečega živeti. Bilo je i onih koji su odlučili da svoju profesiju “zamrznu“ dok traje rat, a mnogi su dohvatili pušku u ruke i krenuli na stranu za koju su mislili da je ispravna.

Istorija je neumitno pokazala ko je i koliko bio u pravu. Podsetio bih da su na tu temu nastale (bar) dve izvanredne drame – ”Putujuće pozorište Šopalović” i ”Mrešćenje šarana”. Ova druga je posebno interesantna je pokazivala kakvim su se sve bizarnim temama na sceni, radiju, u novinama, bavili umetnici da bi preživeli.

Kad već stavih taj naslov – “bolje grob nego rob“, da i to razjasnimo. Tvorac tih pokliča nije bio neki organizator martovskih demonstracija, već jedan od najvatrenijih patriota srpstva – Đura Jakšić, tada veoma popularan u narodu. U pesmi čiji naslov sluti mnogo toga i veoma je aktuelan (“Jevropi“), Đura piše sledeće stihove:

“Izginućemo-ali slobodniji,

Jer Srbin neće da bude rob!

Tamo daleko, na svetom groblju,

Potražićemo život il’ grob.“

Poznato je da je u komunističkom pokretu tada bilo dovoljno intelektualaca i to sa diplomama prestižnih evropskih univerziteta. Mnogi od njih su mogli da stihove omeđene versifikacijom romantizma “očiste“ od fonetskih i semantičkih viškova i da ih pretvore u vrlo jezgrovitu parolu. Nije pouzdano utvrđeno autorstvo te adaptacije, ali jeste utvrđeno (bar približno) koliko mnogo su ovaj narod koštali bojni pokliči kroz istoriju.

U sledećem nastavku: “Marš na Drinu“

Tekstove objavljujemo utorkom

 

 

 

 

 

 

 

Dragi Ivić