Kako smo zaparali nebo…

Osmatračnica

“Gde god nađeš zgodno mesto, ti drvo posadi“…Poznato? Naravno, nema toga ko nije znao napamet sve pesme Jove Jovanovića Zmaja. Sada umesto drveća, niču zgrade. Umesto drveća, one paraju nebo. I gde treba i gde ne treba. Dogodi vam se da ne prođete kroz neku ulicu tri-četiri meseca i kad vas put nanese tuda, gle čuda: zgrada! Kockastog, bezličnog izgleda, oblepljena stiroporom, sa PVC “stolarijom“, samo još da se prekreči i useli. Prepravke i dorade dolaze posle toga. Inače, stanovi su odavno prodati. Tu gde je do pre izvesnog vremena stajao neki kućerak ili malo veće dvorište – eto zgrade. Naravno, nisam protiv gradnje, daleko bilo, ljudi moraju negde živeti, ali valjda u svemu treba imati meru – i ukus. Nekada, dok se Požarevac polako pretvarao iz varoši u grad, prve višespratnice  zvali smo soliterima. To je tako svetski zvučalo. Tada im je taj naziv i pristajao jer na francuskom ta reč (solitaire)  upravo znači ono što su one i predstavljale – usamljene zgrade, tornjevi. Tako je bilo kod nas, u provansi. U Beogradu su to već bili neboderi. I ta reč je kalk od engleske reči skyscraper, onaj koji para, grebe nebo. Zato sam tako i nazavao ovaj tekst koji niče pred vama red po red, onako kako niču i ove zgrade.

Nije bilo lako ovoj kasabi da postane varošica, pa varoš, a zatim i grad. Trebalo je prvo oterati Turke iz Požarevca.  Posle toga je trebalo isterati turske običaje iz Požarevljana, rešiti se blata, kaldrme, potleušica, ćepenaka, baruština, čatrlja, septičkih jama, poljskih klozeta…Hajde kad smo kod te reči da i nju rastumačimo. Nisu nam baš sve Turci ostavili. Ova reč, klozet, stigla je iz starofrancuskog od deminutiva clos. Nisu je ni oni izmislili. Latini su imenicu clausum izveli iz glagola clausare – zaključati. I, gle čuda – ona se u engleskom pojavljuje u neizmenjenom obliku – klozet. Eto kako je srpska raja umela ponekad da bude snobovska, pa smo za mesto “gde i car ide peške“ našli svetsko ime. Mlada država je morala je brzo da sustiže propušteno u evropskoj trci ka napretku; najpre je morala da nametne narodu atribute svoje vlasti; najbolje je kada se oni fizički vide, pa su tako širom Srbije počele da niču zgrade u eklektističkom stilu, potpuno u suprotnosti sa okolinom u kojoj su se nalazile. Velike, popmezne, bogate ukrasima; ogromne kancelarije, visoki svodovi i dugački hodnici izazivali su strahopšoštovanje. Ulazilo se tamo gde je vlast, gde je trebalo biti manji od makovog zrna. Kada je niklo čuveno Zdanje, ono je bilo (i ostalo) posle železničke stanice u Beogradu, najduža zgrada na budućem jugoslovenskom prostoru. Samo pola metra bilo je kraće od nje. Pri tom treba reći da je železnička stanica u Beogradu “na lakat“ ili “na glagol“ kako se to ponegde još uvek govori. Pre Zdanja podignute su zgrade eparhije (“porta“) i stare opštine, po planovima Nikole Pašića. Sledile su zgrada stare gimnazije, Nikolajevićeva i Krstina kuća, Stojančićeva kuća, “Petrikina škola“ (bivša vojna bolnica), kazneni zavodi i druge zgrade. Međutim, raskorak između tih, reprezentativnih zgrada i većeg dela varoši bio je ogroman. Da bi se stiglo do njih, trebalo je gacati kroz blato ili prašinu, saplitati se o kaldrmu, zaobilaziti bare.

Požarevac u Drugom svetskom ratu nije bio rušen, ali ga je svejedno trebalo obnoviti jer su kuće, posebno u centralnim ulicama, odavno bile zrele za rušenje. Karatavani od trske, treger grede, crvotočna građa i nedostatak elementarnih komunalnih uslova činili su svoje. Šta je bilo lakše – rekonstruisati ili porušiti i početi sa dizanjem novog? Svaki građevinac će smesta reći da je rekonstrukcija dva do tri puta skuplja nego podizanje novog objekta, pogotovo ako je taj stari dotrajao. S druge strane, mnogi nostalgičari će, samo na osnovu slika, uzdisati za starim i govoriti kako je to sve bilo lepše nego danas…A treba pogledati malo i iza fotografije i uvek se setiti zlatnog pravila ambijentalne arhitekture: nije problem šta se ruši jer svemu jednom dođe kraj (osim piramidama), već šta se to, na tom mestu,  novo zida. A u Požarevcu se ispočetka nije mnogo zidalo. Tek prvom polovinom 1949. godine KPD Zabela je izgradila za svoje činovnike dvospratnu zgadu u ulici Kneza Lazara 24, a Opština u ulici Iva Lole Ribara br. 57 takođe dvospratnu. Tada se i prizemlje računalo kao sprat. One i danas stoje. Danas, kada uđete u toalet, uključite bojler, iskoristite neku od tekovine civilizacije kao nešto podrazumevajuće, izgleda neverovatno, ali tada grad nije imao kanalizacionu mrežu pa ni vodovod (kakav danas ima), pa su ti problemi rešavani septičkim jamama i hidroforima koji su, pak, zavisili od slabe strujne mreže. Tek sredinom pedesetih godina počinje intenzivnija izgradnja jer se privreda širi, dva garnizona naglo povećavaju broj vojnih i građanskih lica koje treba negde smestiti, pa u ulici Čede Vasovića kod broja 19 i 21 niču zgrade bivšeg “Otpada“, a na Pionirskom trgu tri zgrade, koje su i danas u dobrom stanju.

Sve je to za nas, danas, vrlo skromno i pomalo neshvatljivo. Verovatno se pitamo – kako su živeli ti ljudi? Ima nas još koji pamtimo to vreme kada se  u sred dvorišta nalazila pumpa, a u dnu dvorišta zna se već šta, i čemu su služile iscepkane stare novine.  U zgradama su bile vešernice gde je bio veliki, ozidani kazan za kuvanje veša. Kasnije su one uzurpirane i pregrađivane od strane najbližeg ili najdrskijeg stanara. Zamislite sad taj luksuz – iznesete u vešernicu na poslednjem spratu veš da se suši – i zateknete ga tamo kad dođete po njega. Tada u društvenoj gradnji nije bilo pločica, već su zidovi u kupatilu i kuhinji farbani “masnom farbom“; to se zvalo “cokla“. Zgrade su ograđivane (još uvek možete videti ogradu oko zgrada na Pionirskom trgu), a pored njih su zidane šupe, jer centralnog grejanja nije bilo.  Prve poslovne zgrade zidaju se 1956. godine (stara “robna kuća“). Na uglu ulica Moše Pijade i Trga Radomira Vujovića podignuta je spojena zgrada “na ge“ gde su smeštene Banka i “Socijalno“. One i danas stoje u praktično neizmenjenom obliku.  Za njima niče Šumska uprava na uglu ul. Moše Pijade i Dositejeve, prekoputa pijace “Krug“.

Kako se privreda razvijala, tako se sve brže gradilo, pa se od 1961. pa do 1968. formira i centralno jezgro glavne gradske ulice, Tabačnice (tada ul. Borisa Kidriča). To je bilo moguće uraditi tek od 1963. godine kada je u tom delu uveden vodovod i kanalizacija. Za to vreme, u poznatom naselju “Neimar“ podignuto je 27 dupleks kuća, a na skveru između autobuske i železničke stanice smederevska firma “Jugovo“ podigla je više zgrada, pa se cela ta mesna zajednica godinama po njoj zvala “Jugovo“. Godine 1964. postajemo svet jer se tada podižu stara palata “Morava“ (tu gde je sada direkcija “Toplifikacije“ i zgrada prekoputa nje. Obe su imale centralno grejanje i lift! To je tek bila senzacija! Liftovi su imali ključeve jer su bili predmet našeg stalnog vozikanja pa su se često i kvarili. Dalji proces je već bio nezadrživ jer je svima bilo očigledno i jasno da novo vreme mora da donese i nov način života. Posebno se vodilo računa o ulicama koje vode u grad, pa je tako ulica Čede Vasovića, ulaz i pravca Beograda, trebalo da izgleda što reprezentativnije pri prvom susretu došljaka s našim “malim mistom“.

Pri tom treba imati na umu da se tada uveliko zidao i širio Novi Beograd, najveća opština u Jugoslaviji. Njihova iskustva pomogla su, ali su bila i uzor, drugim gradovima u Srbiji. Tako smo došli do neobičnog paradoksa. Svi srpski gradovi imali su u to vreme prestižan, savremen centar; u njemu je blještao neon, sijali su izlozi puni robe, mesingani ramovi velikih izloga, radile su fontane, počele su da se prave i pešačke zone, ali: kada krenete malo dalje od centra, nailazite na tvrdoglave i uporne tragove nekadašnjih kasaba – niske, porodične kuće, bašte, ograde od kovanog gvožđa, pa i drvene tarabe. Neke stvari se jednostavno teško menjaju.

Neretuširana fotografija Tabačke čaršije pred rušenje. U prednjem planu s leve strane “Kriva vrba“; sada je tu zgrada nekadašnje direkcije -PIK “Požareveac“, pa Direkcije za izgradnju

Za prolivenim mlekom ne treba kukati, tako kaže stara poslovica. Srušeno je ono što je srušeno, podizalo se nešto drugo što će kroz neku deceniju nekome biti povod da kaže – vidi kako je bio lep bio stari Požarevac, a ne razmišljaju kako bi u takvom gradu živeli, kako se u njemu živelo stvarno. To je u ljudskoj prirodi. Kako biste sada objasnili našim nekadašnjim sugrađanima s početka pedesetih da ste ogorčeni što grejna sezona nije počela kad je rečeno i što je temperatura u stanovima dva stepena niža? I šta bi oni vama rekli? Eto, svaka medalja ima dve strane, ali nije izvesno koja strana lepše sija…ili se to nama samo čini.

Vratimo se stoga na početak priče: gde god vidiš zgodno mesto…E, da. Ako nismo mogli da utičemo na prošlost, šta reći sada za ovu, novokomponovanu arhitekturu? Ljudi treba da žive negde i da žive lepo, konforno. To što sada zgrade liče jedna na drugu, to je opet priča koju će kroz neku deceniju ravnodušno i dobroćudno poravnati vreme. Kao što ljudi imaju dušu, tako je ima i grad, i on bi da se razvija nekim svojim putem, hteli mi to ili ne.

U idućem nastavku: “Kako smo proslavljali“

fotografije: Dragoslav Bogdanović-Bucić

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)