… Samo ako je prepoznate.
U ovoj crtici ništa nije izmišljeno, niti je plod piščeve mašte. Za sve detalje pobrinuo se najmaštovitiji pisac – Gospodin Život. Po običaju. Meni je ostalo da to samo primetim i opišem. Samo. Može biti da se tako razlikuju pisci – po mogućnosti da prepoznaju književne trenutke u svakodnevnom životu, ali ostavimo tu disertaciju o darovitima, i onima koji to nisu, za neku drugu priliku. Razlog je jednostavan: znam mnogo tzv. književnika koji nikada ne bi mogli da smisle ovakav događaj, niti da ga prepoznaju zbog toga što im niko nije rekao da nemaju osnovno bogatstvo u sebi – talenat. Evo i te upečatljive i, od reči do reči, tačne priče, odnosno tačnog opisa navedenog doživljaja.
Krenuo sam ujutru do centra, mimo običaja, pešice. Da sam bio na bicikli zabavio bih se izbegavanjem bahatih automobilista koji, kao zainat, dodaju gas na mestima gde su najveće bare i gde ima najviše prolaznika, pa ne bih primetio razlog ove priče. Dakle, što je sigurno – sigurno je. Ići ću “suvom“ stranom ulice, onom na kojoj nema bara i stići ću bezbedno. Dosadno pešačenje, ali bezbedno. Nije mala stvar stići suv (i čist) tamo gde se naumi. Jutro je, naravno, bilo sumorno onako kako može da bude kada se spusti olovnosivo nebo, bez ikakve namere da se razvedri i učini dan bar malo svetlijim. S takvim mislima sam i ja krenuo, kad mi ništa drugo nije preostalo. Da sam na pravoj strani uverio sam se već posle nekoliko koraka. Na dvadesetak metara od mene bilo je parkirano vozilo – karavan. Zadnja vrata bila su otvorena, a vozač, okrenut leđima, žustro je razmahivao nekom alatkom lupajući po patosu gepeka! Ličilo je to na domaćinsko cepanje drva u vrlo skupoj verziji jer su kola, već na prvi pogled, bila nova.
Prišao sam, hteo ne hteo, jer me je put vodio tuda i imao sam šta da vidim: čovek je uporno pokušavao da motikom (!) iseče plastičnu dvolitarsku flašu, verovatno da bi presuo gorivo iz jednog kanistera koji se nalazio pored njegovih nogu. Naravno, plastika – kao plastika: pri svakom udarcu kurvinski bi se uvila i onda, brže-bolje veselo vratila u pređašnji položaj, ne mareći za silinu udaraca, niti kletve vozača. A kletve su padale kao okolna kiša i razjrareni čovek skidao je sa neba, pored narečene kiše, sve zvezde, boga, sunce, ženu što mu je uzela makaze (!) iz gepeka … i pojačavao udarce. Tendencija je bila da probije pod gepeka, samo ako nastavi tom snagom.
Zastao sam i pogledao ga. On mi je unezvereno uzvratio pogled, zastao malo posramljen i kao olakšavajuće opravdanje nastavio da kune ženu zbog makaza, da ređa po spisku familiju: i kanisteru, i prodavcu na pumpi, i levku koji je izgubio…Prekinuo sam ga i rekao: “Prijatelju, mogu li da ti pomognem?“. Odgovor je usledio, naravno, smesta i pretočen u reči (ako izostavim stenjanje i neartikulisane zvuke) glasio: “Pusti me bre u materinu…Šta da mi pomogneš? Jedino ako nosiš makaze sa sobom svaki dan…“. Onda sam ja izvadio skalpel koji sam (rekao bih slučajno) poneo. Transformaciju izraza lica dotičnog nesrećnika ne bi mogao da ponovi ni jedan oskarovac! Dohvatio je skalpel kao davljenik uže i jednim potezom isekao flašu kao da je celog života to radio! Pošteno govoreći, posle one tupe motike, sve ispod takvog reza bilo bi bruka, pa mu se nisam previše ni divio. Samo sam ga zadovoljno gledao kako sija od sreće dok isprobava novonastali priručni levak. Onda se trgao, setivši se da ja strpljivo čekam na moj skalpel (ajd da mu baš ne poklonim, previše bi to bilo dobrih dela za ovo doba dana); pružio mi skalpel zahvaljujući se tako iskreno kako se nije,valjda, ni u crkvi zahvaljivao. Uz moje blago i skromno “molim, drago mi je da sam Vam pomogao“, krenuo sam, a onda me je on zaustavio: “Prijatelju, ne reče kako se zoveš?“. Predstavio sam se našta je on razdragano rekao: “Zapamtiću! Ne zoveš se ti džaba tako“. Dobro kad nije obećao da će da mi upali sveću (kad dođe vreme, naravno) ili tako nešto. S obzirom na to kako Srbi umeju da budu nezahvalni, ovo je bilo neverovatan napredak.
Eto, dakle, te priče, od reči do reči. Ništa, kako rekoh, nisam morao da izmišljam. Sve se namestilo, takoreći, samo. Ili samo tako izgleda.
U sledećem nastavku: “Kad uđe sreća…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala ''Sergej Bondarčuk'' u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala ''Bosfortski agoni'' u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade - Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
- Оd zla oca i od gore majke (drugi deo) - 26/09/2023
- Od zla oca i od gore majke…(prvi deo) - 19/09/2023
- Kad uđe sreća, ponudi joj stolicu…ili: kako postati car Amerike? - 12/09/2023