MAJSKI PREVRAT

Kraj dinastije Obrenović

 

Kažu da u današnje vreme „u ljubavi nisu važni izgled, godine i pol“, ali pre sto godina to nije bilo tako. U evropskim vladarskim porodicama postojala je obaveza da se „plava krv“ ne meša sa „običnim narodom“. To pravilo je naročito važilo za prestolonaslednike.

Krajem XIX veka Srbiju su potresale mnoge neprilike: siromaštvo, privredna nerazvijenost, samovolja kralja Milana, političke tenzije… U celoj toj zbrci odrastao je mladi princ Aleksandar Obrenović, kao vrlo nesiguran i sramežljiv mladić. Njegova sramežljivost prema suprotnom polu je zabrinjavala ceo dvor, i već su počele da kruže razne glasine, kada se, na opšte zadovoljstvo, pročulo o njegovoj vezi sa dvorskom damom njegove majke.

Svi su očekivali da će to biti samo prolazna avantura, i da će mladi kralj sada biti slobodniji u odnosu sa ženama, što će biti veoma bitno prilikom ženidbe sa nekom od evropskih princeza.

Međutim, kada je jednom osetio strast sa starijom udovicom, više ga druge žene nisu zanimale.

Kralj Aleksandar je rešio da prekine staru tradiciju i da oženi ženu koju voli, a ne onu koju mu odrede državni interesi. Na opšte zaprepašćenje, 8. jula 1900. godine, objavljeno je da je kralj zaprosio Dragu Lunjevicu – Mašin.

 

Skoro celokupna javnost na čelu sa Aleksandrovim roditeljima, bivšim kraljem Milanom i kraljicom Natalijom, se protivila ovom braku. Draga je bila 12 godina starija od Aleksandra. Iako je poticala iz čuvene porodice Lunjevica, nije bila smatrana plemkinjom, što je bilo obavezno za buduću kraljicu. Uz sve to, bila je i udovica inženjera Svetozara Mašina.

Draga jeste bila inteligentna i načitana žena i govorila nekoliko jezika ali je ipak, sa druge strane, bilo mnogo više argumenata protiv nje kao kraljice.

Najgora od svega je bila mogućnost, koja će se kasnije ispostaviti kao tačna, da je buduća kraljica nerotkinja. Ovoj ženidbi se protivio i Beogradski mitropolit, ali je Aleksandar zapretio da će abdicirati i ostaviti zemlju bez kralja, pa je Crkveni vrh ipak popustio.

Nezadovoljstvo u narodu je raslo, a nepopularnost nove kraljice je dostiglo vrhunac posle njene lažne trudnoće. Prvo je uz veliku pompu objavljeno da je kraljica trudna, da bi se naknadno utvrdilo da to nije tačno. I ovde je kralj Aleksandar pokazao svoju nezrelost i stao u odbranu svoje supruge, što ga je koštalo dobrih odnosa sa Austro – Ugarskom i Rusijom.

Grupa mladih oficira na čelu sa kapetanom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom je skovala zaveru da se ubije kraljevski bračni par.

Sa ovim planom bili su upoznati i neki političari, kao npr. Đorđe Genčić, koji je pokušavao da sazna, kako bi se u inostranstvu primio čin promene na prestolu u Srbiji ako bi kralj umro bez dece. Zaverenici su rešili da na presto Srbije dovedu Karađorđevog unuka, Petra Karađorđevića, koji je tada živeo kao običan građanin u Ženevi.

Petar nije pristajao na ubistvo već da se kralj Aleksandar samo natera na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, ta ideja nije prihvaćena.

Da je nezadovoljstvo vladavinom Aleksandra Obrenovića u Srbiji bilo ogromno govori i to da je zavera dugo i vešto planirana, da je u njoj učestvovao veliki broj viđenijih ljudi, među kojima i bivši Dragin dever, generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin. I pored velikog broja zaverenika i dva prethodno propala pokušaja atentata, ljudi odani kraljevskom bračnom paru i sami kralj i kraljica nisu znali šta im se sprema.

U noći između 28. i 29. maja (po julijanskom kalendaru) 1903. godine zaverenici su krenuli u akciju. U dva sata posle ponoći, gardijski poručnik Petar Živković, potonji jugoslovenski premijer, je otvorio zaverenicima dvorska vrata. U međuvremenu, Aleksandar Mašin preuzima komandu nad beogradskim trupama, a grupe zaverenika opkoljavaju kuće ministara odanih kralju i blokiraju komande jedinica koje bi ih mogle onemogućiti u planu.

U samom dvoru odmah je zarobljen kraljev ađutant, general Laza Petrović, ali ni posle dva sata potrage kralj i kraljica nisu nađeni. Tom prilikom, Apisa je jedan gardista teško ranio sa tri metka u grudi. Kako se bližilo svitanje, a zadatak nije obavljen, rasla je nervoza među zaverenicima jer je izgledalo da je atentat propao.

Kralj Aleksandar i kraljica Draga su se sve vreme krili u tajnoj sobici u svojim odajama, a o tome kako su ih zaverenici otkrili postoji više različitih verzija.

U svakom slučaju, čim su kralj i kraljica izašli pred zaverenike iz svog skrovišta, mladi oficiri su ih pobili hicima iz revolvera, a potom su njihova tela masakrirali sabljama. Unakažena tela kralja Aleksandra i kraljice Drage bačeni su sa balkona u dvorište.

Odmah je ubijen i general Laza Petrović. Te noći ubijeni su i Dragina braća Nikodije i Nikola Lunjevica. Predsednik vlade đeneral Cincar – Marković i ministar vojni đeneral Milovan Pavlović ubijeni su kod svojih kuća.

 

Ovaj atentat je imao velikog odjeka u Evropi i stvorio vrlo ružnu sliku o Srbiji. Velike sile su bile zgrožene ovim događajima. U samoj Srbiji preovladala je struja za povratak Karađorđevića na vlast i Narodna skupština je 4. juna 1903. izglasala Petra Karađorđevića za kralja Srbije.

Apisova organizacija „Crna ruka“, postala je vrlo moćna, a na suđenju atentatori su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz adekvatne premije, dok neki nikada nisu ni kažnjeni za ovaj zločin.