MILUNKA SAVIĆ

Žena sa najviše odlikovanja za hrabrost u svetskoj istoriji

Slabiji pol, nežniji pol… Svi tako misle o ženama. Mislite i vi ali ćete mišljenje promeniti u narednih par minuta. Kad budete pročitali ovaj tekst, imaćete drugačiji stav o tome ko je slabiji i nežniji.

Kada je 1912. godine izbio I balkanski rat, srpskom narodu je bilo jasno da je napokon došlo vreme da se viševekovno ropstvo pod Turcima zauvek okonča. Preko 26.000 dobrovoljaca se prijavilo posle vesti o mobilizaciji. Među njima je bio i Milun Savić iz sela Koprivnica kod Raške. Sa svojom dobrovoljačkom jedinicom kasno je stigao na front, Turska je već bila poražena. Međutim, nije se dugo čekalo na novi sukob. Posle kratkog mira izbio je II balkanski rat jer je Bugarska bila nezadovoljna podelom teritorija, pa je napala dojučerašnje saveznike Srbiju i Grčku.

Milun se brzo istakao u Bregalničkoj bici i dobio čin kaplara i medalju za hrabrost. Proslavio se preciznošću kojom je pod žestokom vatrom ubacivao bombe u neprijateljske rovove. Poslednjeg dana bitke teško je ranjen i prebačen u bolnicu.

Tamo je lekare čekao neviđeni šok – Milun je, u stvari, Milunka!

 

Pošto je otkrivena njena velika tajna, po izbijanju Prvog svetskog rata, više joj nije vredelo da se ošiša kratko, obuče muško odelo i prijavi u dobrovoljce. Sad je bila kaplar ali nije dobila ratni raspored. Lično je od načelnika Vrhovne komande, vojvode Radomira Putnika tražila pušku ali ovaj nije hteo ni da čuje za tako nešto. Probajte da shvatite da je u to vreme bilo potpuno nemoguće i nenormalno da žena bude vojnik jednako kao i muškarac.

Na Milunkinu sreću, slavni i neustrašivi četnički komadant, major Voja Tankosić je bio vrlo dobro upoznat sa njenom vojničkom slavom i nagovorio vojvodu Putnika da popusti upornoj devojci.

Tokom celog rata je bila neprestano u borbama osim kad bi se lečila posle nekog od devet ranjavanja. U kolubarskoj bici zarobila je 20 austrougarskih vojnika i zbog tog dobila Karađorđevu zvezdu s mačevima. Drugu je stekla kao podnarednik posle Gorničanske bitke 1916. godine… U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu… A bila je podoficir u čuvenom, prekaljenom, najboljem od najboljih – Drugom „Gvozdenom puku“ Knjaz Mihailo…

Nebrojena herojstva doneli su Milunki Savić  najveća odlikovanja, kakva nijedna žena na svetu nije dobila, ni pre, ni posle nje. Osim dve Karađorđeve zvezde, nosilac je i zlatne i srebrne medalje za hrabrost „Miloš Obilić“, dve francuske Legije časti, Francuskog ratnog krsta sa zlatnom palmom (jedina žena koja je ikada dobila ovaj orden), ruskog Krsta Svetog Đorđa Pobedonosca i engleske Medalje Reda Svetog Mihajla i Svetog Đorđa.

Polovinom 1918. godine Vrhovna komanda svih savezničkih armija izdala je pismenu pohvalu junaštvu srpskog narednika Milunke Savić sa naređenjem da se pročita pred strojem u stavu „mirno“ svih jedinica Antante. Ovakva počast nikada nije ukazana nijednom oficiru ili generalu u Prvom svetskom ratu.

Na Solunskom frontu je, za opkladu sa francuskim generalom, sa 40 metara pogodila bombom flašu konjaka. Preostalih 19 flaša ovog skupog pića podelila je među vojnicima svoje čete.

Između dva svetska rata radila je kao čistačica, udala se, rodila jednu ćerku i još tri usvojila. Brzo je ostala udovica ali se nikada nije žalila.

Za vreme Drugog svetskog rata 1942.g. odbila je da prisustvuje banketu koji je Milan Nedić organizovao za nemačke generale i oficire. Policajci su je prebili pred decom, a ubrzo se našla i u čuvenom Banjičkom logoru, gde je bila zatočena deset meseci.

Posle Drugog svetskog rata, odbila je da se preseli u Francusku, gde joj je nuđena zavidna penzija. Komunistički režim nije imao naročitog poštovanja za srpske heroje ranijih ratova, pa je nastvila da radi kao čistačica.

Umrla je 5. oktobra 1973. godine.

Za razliku od mnogih drugih „heroja“, naročito današnjih, od otadžbine nije tražila ništa a davala je sve.