Kučajna naše mladosti
Seća li se neko terenske jedinice Crvenog krsta i Kučajne? Ako se seća, morao bi da zna šta znači biti “terenac“, član te jedinice. To istovremeno znači da su moja sećanja sve skuplja, ali i sve varljivija. No, to je samo početak tog čudnog procesa – sećanja. Ono što nije varljivo i što niko od nas neće zaboraviti jeste Kučajna. Pamtimo je na različite načine, svima nama su uspomene različite, ali jedno je sigurno: odmaralište Crvenog krsta u Kučajni, blizu Kučeva, bilo je prava škola života za mnoge od nas. Koje to mnoge od nas? Dobro, recimo to otvoreno: za sve nas čiji roditelji nisu mogli da tek tako izdvoje novac i pošalju nas na more ili na neku planinu na skijanje. Bilo je naših drugova koji su to mogli, ali oni su bili u manjini. U Kučajnu se stizalo preko Crvenog krsta. Tada to nismo znali, niti nam je neko spominjao: početkom prošlog milenijuma, 128. godine nove ere, u Kučajni je bio lično jedan od najpoznatijih rimskih careva, Hadrijan koji je ovde imao svoje rudnike zlata.
Kako je izgledalo naše stizanje do letovanja (ili zimovanja) u Kučajni?
Prijave vas roditelji i pripreme vas za odlazak. Tada su vozovi još uvek radili i nisu se zvali “brze pruge“, već “Jugoslovenska državna železnica“, pa je prvo uzbuđenje već bilo vezano za prugu, tunele, druženje u kupeu, i sve lepše i maštovitije pejzaže kako bismo prilazili Kučevu. Sa stanice krenemo peške, preko drvenog mosta na Peku. S desne strane nalazio se stadion “Zvižda“ i kučevačko vašarište, a nešto dalje, prema selu, s leve strane, kasarna detaširanog bataljona požarevačkog puka, velika i prostrana, kako je to priličilo kasarnama JNA. Ubrzo zatim, s desne strane, naišli bismo na “naselje“ od tri ili četiri zgrade. Ono se jednostavno zvalo “Kolonija“. U njemu su živela uglavnom vojna lica. Taj put je vodio prema selu Kučajni i Ceremošnji, poznatoj pećini. Bez obzira što put nije bio prometan (ni tada, ni sada), odmaralište je bilo povučeno pedesetak metara desno od glavnog puta, pod pravim uglom, prema jednom od brda. Na raskrsnici glavnog puta i onog koji je vodio do glavnog ulaza nalazila se prodavnica, a s leve strane bilo je odbojkaško igralište. Odmaralište je bilo građeno veoma temeljno i savremeno. Na dva sprata, s podrumskim prostorijama, toaletnim i sanitarnim čvorovima. Zgrada je bila “na T“. Po sredini glavne zgrade, pod uglom od 90º, nalazio se međuprolaz (ispod terase) u kome se nalazila ambulanta i biblioteka. Onda bi se u nastavku ulazilo u prostranu trpezariju, svetlu, prozračnu. U njenom produžetku bila je velika kuhinja sa magacinima potrebština.
Odmaralište je bilo “mala republika“ za sebe. Ispred trpezarije nalazio se lep plato na kome bismo se mi ujutru i uveče postrojavali, podizali i spuštali zastavu uz himnu. Zastavu bi spuštao i podizao najbolji “pitomac“ tog dana. Pitomac? Da, svi smo se u tom odmaralištu osećali kao pripadnici neke letnje škole u kojoj smo se učili drugarstvu, toleranciji, ali i obavezama. Svakome bi zapalo da bude redar u trpezariji. Svi bismo čistili oko zgrade (mada nije imalo šta da se čisti, jer niko nije bacao otpatke van korpi). Vaspitači su bili iskusni terenci, najčešće učenici završnih godina Učiteljske škole. Njima je to bila velika i značajna praksa. Posle doručka – pravac na bazen, udaljen stotinak metara preko puta. Kroz njega je proticala voda koja je skrenuta branom iz obližnje rečice – uvek čista, i hladna, ali to nikome nije smetalo. Tako je bilo i posle obaveznog popodnevnog odmora. Kad već spominjem obaveze – obavezno je bilo merenje težine na početku i na kraju smene, da se vidi kako smo se popravili. I riblje ulje, naravno. A pored odmarališta bio je i veliki fudbalski teren. Svakoj smeni bi zapalo da ode peške do pećine u Ceremošnji, a bilo je prilike i da se obiđu napuštene zgrade nekog vojnog objekta za koji se upola glasa pričalo da je trebalo da bude podzemna fabrika. Zašto nije? Zato što je za vreme Informbiroa neki inžinjer pobegao s planovima. Tako kaže legenda, pa neka tako i ostane – u legendi. Bio je tu i sto za stoni tenis koji bi se zimi unosio u trpezariju i koji je uvek bio zauzet. Kada nije bilo vreme za bazen, onda bismo obilazili okolna brda, sticali kondiciju i disali čist vazduh. Sadašnjim rečnikom rečeno – Odmaralište je stvarno imalo bogat sadržaj i nikome nije bilo dosadno.
Dosada kao pojam nije postojala iz još dva razloga: prvi razlog je veče. Posle večere, svi bismo, ne čekajući da to rade samo dežurni, rasklonili stolove, poređali stolice i trpezarija bi se za pet minuta pretvorila u salu za ples. Kada ne bismo sami pripremali priredbe i kvizove, obavezna je bila igranka. Ploče je puštao izvesni Sloba iz Beograda, redovni gost svakog leta i zime, jer je odmaralište radilo i za vreme zimskog raspusta. Nikako da dođem do poente ove priče, toliko je mnogo uspomena koje pre toga treba izreći, a svakako ću ponešto i propustiti. Poenta je taj drugi razlog: bila je to prilika da se dodirnemo s našim tajnim ljubavima, da bar za vreme “stiskavca“ (lokalni naziv za tango) budemo blizu voljene. Zaljubljivali smo se do kostiju i isto tako odljubljivali, jer bi čarolija prestala kada bi krenuo “treskavac“, odnosno brze melodije. Ako nismo umeli da se zaustavimo, dolazilo bi do iskustva koje najduže pamtimo, a za koje je bio zadužen i zaslužan stvarno legendarni Joca Zakon! Nepogrešivo je mogao da uoči kome su počeli hormoni da rade prebrzo. Do takvog bi došetao neko elegantno i u ritmu s metlom i diskretno mu ju je uručio kao partnera. Ako ni to nije bilo dovoljno, neko od nas uspaljenih bi bio poslat da čuva šatore koji su se nalazili pored prostranog igrališta za mali fudbal. Njih naravno niko nije ugrožavao (tu su spavali terenci koji su se utrkivali ko će dobiti mesto u njima), ali hladan planinski, večernji vazduh, učinio bi svoje.
Joca Zakon je priča za sebe i njemu ću se posvetiti posebno nekom prilikom. Odgajio je, pored svoje dece, hiljade drugih. Strog, pravičan i nepokolebiv, čvrstom rukom je vodio instituciju u kojoj je bilo uvek po stotinak dece, pa i odraslih gostiju. Kakva je to bila odgovornost, shvatio sam tek mnogo kasnije.
Zašto sam ovu pričicu naslovio baš ovako? Kučajnu ne treba zaboraviti nikada jer je ona bila stvarno škola života. Sada, kada se razmećemo terminima kao što su “društveno koristan rad“, i sličnim, a preziremo ono što je podiglo i izvelo na pravi put generacije mladih ljudi, nju treba sve češće spominjati. Sada kada se sekcije u školama zovu “radionice“, kada su roditelji srećni ako im se dete ne drogira, naša sećanja na ta druženja, na radne akcije i logorske vatre, imaju potpuno drugačiju dimenziju. Njoj bih dodao još jednu: krajem šezdesetih, jedna od svetski poznatih pop grupa bila je i austalijska grupa “Bi Džiz“. Tamo smo mi zvali grupu “Bee Gees“ koju su tri brata formirala još krajem pedesetih godina, kada smo mi još učili da govorimo. Imali su divne balade. Jedno od njihovih najpoznatijih, uz koju bismo se smesta zaljubili (“zatreskali“) u najbližu do nas, bila je pesma “Ne zaboravi da me se setiš“ (Don’t Forget to Remember Me). Ne slušam je i ne čujem je često, ali kad je čujem, navale ona ista sećanja koja u meni žive već decenijama. Poslednji put sam tamo bio početkom osamdesetih na nekoj vojnoj vežbi. Čujem da je taj objekat napušten i devastiran, kao i kasarna u blizini. Meni to nije bitno, jer je u mom sećanju on živ i lep, isto onako kako sam ga doživljavao za vreme mog odrastanja. Što je najlepše, nisam jedini koji ga se na ovakav način seća.
U sledećem nastavku: ’’Kišno jutro ili: kako nastaje priča’’
Tekstove objavljujemo utorkom
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala ''Sergej Bondarčuk'' u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala ''Bosfortski agoni'' u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade - Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
- Оd zla oca i od gore majke (drugi deo) - 26/09/2023
- Od zla oca i od gore majke…(prvi deo) - 19/09/2023
- Kad uđe sreća, ponudi joj stolicu…ili: kako postati car Amerike? - 12/09/2023