Pre tri godine izašao sam iz bolnice za obolele od kovida, posle sedamnaest dana lečenja, gledanja u plafon s kiseoničkom maskom na licu, s potpuno promenjenom percepcijom pojma dosada. U bolnicu na Zvezdari sam donesen sa VMA gde smo zaraženi – nas šest bolesnika i dvanaest članova medicinskog osoblja. Ovom pričom “dajem“ tri godine koroni, ne povratila se ni ona, niti bilo koja druga pandemija. Dugo sam se dvoumio da li da uopšte objavim ovakvu, ličnu priču, koju može ispričati bilo ko od vas ko je proveo bar jednu noć u bolnici. Ovo je ogoljeni zapis o unutrašnjem svetu bilo koga od nas ko je imao takvo iskustvo. Napolju su se smenjivali dani, zvuci s ulice, policijski čas, sletali su golubovi na prozor, a kroz našu sobu defilovale su vizite i medicinsko osoblje u skafanderima. Mobilni telefoni (dobro da nam nisu oduzimali) bili su naša jedina veza sa svetom.
Prošao je dinamičan dan i počinje noć. Zašto o njoj nisam ranije razmišljao na ovaj način? Kažu da čovek provede jednu trećinu života spavajući. Kod mene je to, svakako, mnogo manje. Koliko samo neprospavanih noći provedenih u šetnji, učenju, slušanju muzike, druženju, putovanjima, nesanici, dežurstvu, požarstvu, straži, patroliranju? Ne, sigurno se ta jedna trećina ne odnosi na mene. Ali…neprospavana noć je neprospavana noć i ne može se zameniti ni sa čim. Najgora je, ipak, noć u bolnici. Nikada i nikako da prođe. Glavna svetla isključuju se relativno rano. Dobro je da nema televizora, inače bi se našao neko da vrti kanale po svome. Ovako – nema ga i nikom ništa. U nekim odeljenjima svetla se uopšte ne isključuju. Ostave nam uključeno svetlo da se ne bismo trzali kada tokom noćnih vizita moraju da ga uključe. Naviknemo se na svetlo i to je to. Malo razgovaramo, upola glasa; onda utihnemo, zaželimo jedni drugima laku noć i prepustimo se mislima, nadajući se da će nas one uspavati. Pokušam da mislim o bilo čemu. Ćutim. Čak se i ne trudim da spustim uzglavlje, već ga držim pod uglom, kao da ću primiti transfuziju. Žmurim. Otvorim oči i pogledam sat. Kazaljke stoje. Čini mi se da i sekundara stoji. Zatvorim oči. Opet otvorim posle beskrajno dugog perioda strpljivog čekanja. Opet isto. Zgrada kao da spava, samo zvuci instalacija, kiseonika, monitora, šum grejača i klimatizacije podsećaju gde sam. I mirisi, naravno. Poneki uzdah, ječanje u snu, nečije buncanje; zvuk klompi medicinskog osoblja. Otvorena vrata i zvuci s hodnika koje već lako prepoznajemo. Tihi, nerazgovetni razgovor iz sobe dežurnog lekara. Ponekad se čuje zvuk vozila hitne pomoći koja dovoze nove bolesnike. Onda ulazi noćna vizita, treća po redu. Posle nje (na svaka tri sata), ulaze “kosmonauti“ da nam mere temperaturu i saturaciju. Eto, nekako prođe vreme u toj čudnoj zanimaciji.
Posle izvesnog vremena, u toj relativnoj tišini, cimer do mene, tiho, više konstatuje nego što pita: “Ne spavaš…“, a onda i odgovori: “Ni ja…“. Treći u sobi isto se oglasi: “Ni meni neće san na oči…“. Počnemo polušapatom da razgovaramo. Smetaju nam maske s kiseonikom pa malo glasnije razgovaramo i ne primećujemo. Tema se lako nađe. Životni putevi su dovoljno dugi i interesantni i dobro posluže za početak razgovora. Posle deset minuta na vratima, nečujno, pojavi se sestra i pritvori vrata bez reči i ljutnje. Sve nam je bilo jasno. Svi su već prilično nervozni, ali se odlično razumemo. Oni, lekari i sestre, više trpe nego mi. Mi ćemo odavde izaći, kako ko, a oni se svakog dana vraćaju. Ućutasmo i vratismo se svojim mislima. Više i ne gledam na sat.
Onda je nekako naišao neodbranjiv, košmarni san. Padao sam sa nekog simsa, pa uzletao; onda sam bušio neke balone pune krvi i zvao nekoga. Trajalo je to mučenje, reklo bi se, satima. Možda sam pet minuta i “spavao“ kada je počela spasonosna, prepoznatljiva mešavina zvukova sa hodnika, tipična za jutro u bolnici. Osvit na prozoru. Kazaljke se nekako pomerile na šest sati. Ulaze sestre, isključuju svetlo, uzimaju krv, mere pritisak, temperaturu, daju lekove, priključuju infuziju, presvlače nas…Stižu čistačice, ili preterano nervozne, ili neobično razgovorljive i vesele, komentarišući događaje iz grada ili iz prevoza. U toj varljivo tihoj, beskrajnoj noći bilo je preko 800 intervencija. Rutina. Počinje spasonosni dan, šta god to kome značilo…
U sledećem nastavku: “Patka, novinarska“
Tekstove objavljujemo utorkom.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala ''Sergej Bondarčuk'' u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala ''Bosfortski agoni'' u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade - Grada Beograda i Grada Požarevca.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
- Požutela štampa - 03/06/2023
- Patka, novinarska - 30/05/2023
- Noć u doba korone - 23/05/2023