Sada, kada smo na krovu istorije (kako to vole da kažu neki istoričari), reklo bi se da je lako suditi nečemu što se dogodilo pre više od osam decenija…ali: kako će naši potomci suditi nama, kojima su sve moguće informacije ovoga sveta dostupne u realnom vremenu i to preko bilo kog mobilnog telefona? Usput, sada su telefoni postali „pametni“. Da li smo i mi, s njima, postali pametniji ili se događa nešto suprotno? U okeanu svakakvih informacija, od kojih su najbrojnije one iz grupe ozloglašenih “klikbejt“ naslova, teško je razabrati istinu, a još teže naučiti stvarno nešto novo. Zaglupljujemo li se to mi? Paradoksalno? Hm, možda. Što više tehnike i pametnih uređaja, to manje pametnih, a više površnih, aljkavih i neupućenih. Ako i nije paradoksalno, onda je bar logično, pa i tužno. Odavno se više ne pitam kuda ide ovaj svet. Ne sviđa mi se put kojim se krećemo, ali je jasno da je na tom putu većina. Kako se na njemu našla, ko ju je usmerio, to je jedna još duža i još ružnija priča. Dovoljno je da kažemo profit i pohlepa…za sada.
No, svako vreme ima svoju muku, kočničare i avangardu. Tako je oduvek bilo. Kako su se naši nesrećni novinari (bar oni koji nisu uzeli pušku u ruke ili promenili profesiju) snalazili u Drugom svetskom ratu? Kroz kakva su iskušenja prolazili, jesu li to radili dobrovoljno, iz idejnih pobuda, da li što moraju da bi preživeli, ili su bili naterani? Tamni vilajet zvani iskušenja rata nije mimoišao ni srpsku štampu za vreme ove velike tragedije u kojoj su ginuli ljudi, nestajale porodice, rušili temelji države i društva, nestajale stare i rađale se nove iluzije. Kako je izgledala beogradska štampa za vreme okupacije?
Već smo konstatovali da su se Nemci sistematski pripremali za rat, a da su na našem tlu lako nalazili saradnike. Sada ne smemo da ih nazovemo izdajnicima jer to nije politički korektno. Eto, bili su, recimo, saradnici. Kolaboracionisti ? Da, tako bukvalno glasi naša reč na latinskom, ali i to će nekome biti uvredljivo. Ima, jednostavno, ljudi koji ne žele da se sećaju istorije i nekih lekcija. Zato je među nama toliko ponavljača.
Nemci su smesta oduzeli štamaprije, pa i geštetner aparate (za one koji ne pamte – to su bile mašine za umnožavanje kancelarijskog materijala). Posle su te aparate vraćali u državne institucije jer ove nisu mogle da funkcionišu bez njih. Najpre su počele da izlaze novine “Novo vreme“ i “Opštinske novine“, list Opštine beogradske. Rad jugoslovenskih agencija (većina je bila u britanskim rukama) prekinut je odmah, kao i izlaženje većine dnevnih listova i časopisa. Jutarnje izdanje “Novog Vremena“ izašlo je prvi put 16. maja 1941. godine, a zatim svakog dana osim ponedeljka, u dnevnom tiražu od 200.000 primeraka (!). Naslovne stranice bile su u stilu “Signala“, poznatih nemačkih novina koje su izlazile i na svim jezicima okupiranih teritorija. Na prvim stranicama po pravilu su se nalazile mape nemačkih napredovanja, slike stasitih, ponosnih osvajača, impresivne fotografije nemačke tehnike. Leševi poginulih, spaljena tehnika, zarobljeni, nisu stizali na naslovne strane, osim ako nisu bili neprijateljski. Vremenom, na njih su stizali pripadnici lojalnih snaga saradnika okupatora. Pazilo se na svaki detalj pa i na čitulje. Ni slučajno nije smeo da se nađe tekst u kome bi pisalo da je neko stradao od ruke ustanika, a pogotovo ne mesto gde se to dogodilo, bar ne dok to nije postalo previše jasno i očigledno svima.
Izmišljam? Ne. Čuli ste svakako za Arad, grad u Rumuniji? O njemu su mnogo i sveobuhvatno pisali i kamerom svedočili Slavoljub Stojadinović-Regrut i Novica Savić, baveći se istorijatom patnji naših zemljaka, zarobljenika koji su trunuli u aradskoj tvrđavi. U tom istom Aradu sahranjeni su svi nemački piloti koji su poginuli u Šestoaprilskom ratu, kako bi njihove porodice dobile obaveštenje da su stradali na vežbi, manevrima, nesrećnim slučajem, kao instruktori, u savezničkoj Rumuniji, a ne od tamo nekih Jugoslovena.
Nijedan novinar nije mogao da savršeno savlada zamke eufemizama i ezopovski jezik koji je nametao Gebels, pa je narod vrlo brzo naučio da čita između redova. Teško je bilo pronicljivom, duhovitom i ozlojeđenom srpskom narodu bez prekida podmetati bajkovite vesti; posebno su teško one prolazile od trenutka da su su Srbi osuđeni na “sto za jednog“. No, i tada su se našli oni koji su smatrali da budućnost pripada natčoveku, arijevcu, pa su svoje veštine i novinarski talenat podelili s neprijateljem. Takav je bio list “Obnova“. Njega malo spominju. Međutim, on je pokrenut već u julu prve ratne godine, a izlazio je tačno u 15.30 sati (usmeren samo na beogradsko tržište). Bio je kvislinško glasilo koje je promovisalo rad Nedićeve “vlade“, objavljivalo govore i saopštenja ministara, kritikovalo kraljevinu Jugoslaviju i nemačke neprijatelje. Navodnike na imenicu vlada stavio sam onako kako ih stavljaju i drugi istraživači jer nije bila reč o vladi već o tehničkoj upravi. U svim okupiranim zemljama Nemci su lako našli one koji će umesto njih sprovoditi red. Taj list deluje kao veselo štivo u odnosu na ideološki najzatrovanije novine kakve su bile “Naša borba“ i “Srpski narod“, eksponenti ljotićevske politike. Širom Srbije izlazile su novine sličnog porekla i sadržaja, a zajedničko im je bilo isto što i beogradskim – ni jedno jedino slovo nije moglo da se pojavi bez pregleda cenzure. Medijski rat nije naša novotarija, on se vodi već vekovima na razne načine. Dok su po Beogradu i drugim gradovima ilegalci po cenu života lepili svoje letke i pisali parole, Nemci su lepili plakate s latiničnim slovom V, što je bilo nemaštovit odgovor na ono čuveno Čerčilovo V. Ni to nije sve. Naš Arhiv i cenjena koleginica, veliki istraživač i znalac dr Jasmina Nikolić, priredila nam je izložbu plakata iz vremena okupacije na kojima se jasno može videti s kakvom namerom i kakvim porukama se okupator obraćao stanovništvu. I s koliko sistematičnosti i promišljanja.
Prva štampana izdanja u okupiranoj Srbiji bile su, naravno, publikacije koje su objavljivali nemački okupatori: “List uredaba Vojnog zapovednika u Srbiji“ i “Obznane i objave nemačkih vlasti“ u Srbiji. U tim publikacijama prenošene su građanima Srbije direktive, uputstva, naredbe i kazne propisane od strane okupacionih vlasti. U cilju regulisanja informativne i propagandne delatnosti, ubrzo su donete i “Uredba Vojnog zapovednika o štampi u Srbiji“ i “Uredba o štampanju knjiga i spisa“, kojima je detaljno utvrđen proces štampanja i publikovanja svih informativnih sadržaja i knjiga. Za svaku izdavačku delatnost bila je potrebna dozvola Vojnog zapovednika u Srbiji, odnosno Propagandnog odeljenja “S“; izdavaštvom i novinarstvom su se mogli baviti samo članovi Srpskog novinarskog udruženja, a osobama jevrejske i romske nacionalnosti bila je izričito zabranjena svaka izdavačka delatnost.
Pored listova koji su objavljivali nemačke okupacione uredbe, neophodno je bilo obnoviti i rad domaćih službenih listova, kako bi organi uprave bili u mogućnosti da službeno objavljuju sopstvene odluke i uredbe. “Službene novine“ su ponovo počele da izlaze u junu 1941. godine, tek mesec dana pošto je uspostavljen Savet komesara. Tako je uspostvaljen privid državnosti i funkcionisanja državnih organa. Sve je teklo kao da je bio mir. Kao.
Gradsko poglavarstvo grada Beograda izdavalo je sopstveni službeni list, “Opštinske novine“, koje su imale ugled i i poluvekovnu tradiciju. “Opštinske novine“ su izlazile, uz odobrenje okupacionih vlasti, i u aprilu 1941. i u jednom kratkom periodu bile su jedina štampana publikacija koja je izlazila u Beogradu. Urednik “Opštinskih novina“ bio je Aleksandar Stojković, u predratnom periodu sekretar lista “Vreme“. Tokom proleća i leta 1941. godine “Opštinske novine“ su pored službenih obaveštenja i oglasa gradske uprave objavljivale i nemačke agencijske vesti, ali i članke o beogradskim komunalnim temama i svakodnevnom životu u gradu. Upravo je zbog jednog članka koji se bavio lošom snabdevenošću beogradskih pijaca i nemogućnošću vlasti da se izbore sa crnom berzom, i u kojem je anonimni autor napao izveštavanje lista “Novo vreme“ o tim problemima, list je od strane nemačkih vlasti zabranjen 19. juna 1941. godine.
Sada se i za te nesrećnike može naći poneka mrvica opravdanja; nije se znalo koliko dugo će rat trajati i kada će prestati; iskušenja su bila velika i nije svako bio jak da im se odupre. “Nemačka pobeđuje na svim frontovima“, tako je glasio najvažniji slogan. Kada su postali aktuelni drugi slogani, postalo je kasno za saradnike okupatora, ali to je priča koja teče otkad je sveta i veka.
U idućem nastavku: “Batino lajanje na zvezde“
Tekstove objavljujemo utorkom
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala ''Sergej Bondarčuk'' u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala ''Bosfortski agoni'' u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade - Grada Beograda i Grada Požarevca.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
- Patka, novinarska - 30/05/2023
- Noć u doba korone - 23/05/2023
- Poludelo brašno… - 16/05/2023