Ljudi Koje Ne Smemo Zaboraviti 1

Pred još jedne Ljubičeveske konjičke igre (1)

OSMATRAČNICA
Dragi Ivić

Ljudi koje ne smemo zaboraviti

Pred 61. LKI podsetićemo se na dolazeće LJKI, ali na njihov nastavak. Ovim serijalom podsećemo se mnoštva detalja, ali i zaboravljenih događaja, likova u senci.  Sigurni smo da mnogima ovo biti interesatno, pogotovo što je još mnogo živih svedoka. Prohujala vremena, požuteli tekstovi i fotografije, nesigurno sećanje, sve je to pred istraživačima i saradnicima pri istraživanju istorije Igara stajalo kao veliki izazov. Pri tom su i neumitni zakoni prirode učinili svoje, pa mnogi ljudi koji su ovoj manifestaciji pomogli da stane na noge i učini prve korake, nisu više među nama. I sa nama, koji pamtimo te dane, problem nije mnogo manji. U ljudskoj prirodi jeste da pamti ono što je lepo, da to što je bilo malo uveliča, izglanca i prikaže onakvim kakvim ga je naše sećanje sačuvalo…A ono, sećanje, jeste nepouzdan saradnik kada je istraživanje u pitanju. Nikako ne treba zaboraviti da su već šest decenija Ljubičevske konjičke igre naš saputnik i dokaz našeg napretka.

Počeci nisu bili ni laki, a ponekad ni lepi. Bilo je i otpora, nerazumevanja. Mnogi su se uplašili izazova i odgovornosti. Bilo je objektivnih razloga za zebnju da li će se uspeti u naumu. U tadašnjoj varošici, u kojoj je preovladavala kaldrma, mnogo toga je nedostajalo. U njoj još nije bilo semafora, u centru se nalazila jedna telefonska govornica. Jedna trošna zgrada, ambiciozno nazvana hotelom, “Avala“, trebalo je da dočeka prve turiste. Na hipodromu nije bilo pravih tribina. S druge strane, u tadašnjoj Jugoslaviji, mnoga mesta, posebno ona s konjičkom tradicijom, bila su nekoliko koraka ispred. Trebalo je učiniti napor i progurati se, umešati se među turističke vedete kakve su bile Vrnjačka Banja, Lipice, Dubrovnik, Sinj, Ohrid, Plitvice, Bled…Imalo se malo, a htelo se mnogo. Tako počinje trnovit put ka uspehu i zvezdama. Tadašnje entuzijaste ništa nije moglo da zaustavi.

Poslednji Dogovori Ljudi Koje Ne Smemo Zaboraviti

Poslednji dogovori pred početak takmičenja

Ni započeta izgradnja Tabačke čaršije (tada je to bila ulica Borisa Kidriča) nije bila prepreka da prve Ljubičevske konjičke igre počnu veoma pompezno, uz mnoštvo učesnika, javnih ličnosti, fanfara i osećaja da prisustvujemo nečemu velikom i značajnom. Možda tada to nismo znali, ali danas, posle šest decenija, to sigurno znamo. O tome svedoče mnogi učesnici, što usmeno, što pismeno. Po obimu materijala i tekstova moramo se posebno zahvaliti Dragani Ivošević, rizničaru ostavštine braće Branka i Milana Ivoševića. Ona je značajan deo porodične građe poklonila Zavičajnom odeljenju Narodne biblioteke “Ilija M. Petrović“ u Požarevcu.

Takođe treba naglasiti da je značajan deo materijala koji se odnosi na period do 2008. godine korišćen iz dve dobro pripremljene knjige: “Potkovica nad gradom“ autora Milana Ivoševića (Izdavač: “Popović i sinovi“, Kostolac, 1993), kao i “Igre su narodni praznik“, autora Dragana Živanovića (Izdavač: “Turistička organizacija Požarevac“, 2008) koja je objavljena povodom 45 godina Igara. U njima su autori prezentovali podatke bez kojih ova monografija ne bi mogla biti sastavljena. Konsultovane su i publikacije koje po svom obimu nisu knjige već brošura i katalog: “Vitezi i viteške igre kroz istoriju“ Vladimira Šukljevića (Grad Požarevac, 2012) i “Jedna Dinastija, jedna Ergela“, Ive Vitanović, dugogodišnje komentatorke Igara (Beograd, 2017).

Korišćeno je i dragoceno delo dr Miroljuba Manojlovića “Požarevac okružna varoš 1858-1918“(Požarevac, 2011), kao i brojne publikacije naših plodnih hroničara Dragana Feldića i Mladena Vladimirovića.

Upotrebljena je i građa iz obimnog dela dr Branka Peruničića “Grad Požarevac i njegovo upravno područje“ (izdavač: Skuština opštine Požarevac i Novinsko-izdavačaka organizacija “Braničevo“, 1977) kao i čuvena “Požarevačka Morava“ Mihaila J. Miladinovića. Stvaranju bolje slike tog vremena doprinela je Mirjana Mitrović svojom nesvakidašnjom knjigom “Kao veliki kompas“ (Fondacija “Milenin dom“, Požarevac, 2021). U prikupljanju materijala značajno su korišćena štampana sredstva informisanja (novine, časopisi, propagandni materijali Igara, katalozi, zapisnici sa takmičenja, privatne zbirke i fototeke, itd), Zavičajni fond Narodne biblioteke “Ilija M. Petrović“, a takođe i građa Istorijskog arhiva Požarevac i Narodnog muzeja Požarevac.

Posebno su važni saveti i pomoć dr Miroljuba Manojlovića koji se svojim delom svrstao na čelo hroničara našega kraja, pa ove pričice (kao i monografija čiji je on bio recenzent) mnogo toga duguju njegovom znanju i posvećenosti.

U sledećem nastavku: “Nagrade i priznanja“

Tekstove objavljujemo utorkom

Na naslovnoj fotografiji: “Ljudi koje ne smemo zaboraviti’.

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)