Propali student
Priču posvećujem svim mojim učenicima koji su pobedili sebe kada im je zapalo da godine devedeset i teške upišu, a zatim i da završe fakultet. Uprkos svemu. Zato i ne zameram onima koji u tome nisu uspeli. U to vreme se i ginulo.
Sada ne treba da imate penzionerski broj godina da biste se sećali serije “Diplomci“. Sve ima na popularnom kanalu “Jutjub“. Da nema tog kanala, mi koji prilično dugo pamtimo, mogli bismo (ako nas sećanje baš kako treba služi) da vam opišemo jednu šarmantnu, uzbudljivu pa i setnu priču o večitim studentima i njihovom životu. Televizija je te 1971. godine još uvek bila crno-bela, postojao je standard u broju epizoda ( trinaest epizoda, ili četvrtina godine), a samo pet godina pre toga nestao je s telopa JRT naziv “eksperimentalna televizija“. Neku nedelju posle završetka ove serije, pred Novu godinu, uveden je i Drugi program. Serija je rađena, kao da je ratno stanje, u samo deset epizoda. Neke su snimane za samo jedan dan, pa je Siniša Pavić, scenarista, bio ogorčen zbog toga. Međutim, publika nije; naprotiv! Bila je oduševljena tada mladim glumcima Borom Todorovićem, Đuzom Stojiljkovićem, Petrom Kraljem, podržanim od već nešto iskusnije ekipe koju je predvodio Mija Aleksić. Naš narod kaže – nije kom je rečeno, nego kom je suđeno. Serija je doživela veliki uspeh i ostala u sećanju svih koji su je gledali, bez obzira na to što je ona ušla u trku za popularnost s već poznatim serijama kakve su bile: “Ceo život za godinu dana“ (prva naša “sapunica“), “Muzikanti“ (ko da zaboravi Burduša, Rajka, Lepog Caneta?), “Kuda idu divlje svinje“, “Naše malo misto“, “Kad sam bio vojnik“ (snimana u Požarevcu), “Ljubav na seoski način“, “Ogledalo građanina Pokornog“, itd, itd.
Zašto je ova serija imala takav uspeh i po čemu je zapamćena? Ona se “provukla ispod radara“ tadašnjim pravovernim komisijama i raznim referentima iz senke, ne završivši u bunkeru. Prikazivala je realan život. Bez ulepšavanja. U te pojave koje su tražile ulepšavanje uklapali su se i večiti studenti. Sistem školovanja omogućavao je beskrajna studiranja i nije bilo ništa neobično da neko studira i po desetak godina, da menja fakultete bez posledica. Takvi studenti nazivani su večitima. Prvi put sam se bolje upoznao s jednim večitim studentom tek što smo pošli u četvrti razred gimnazije. Bila je još topla jesen i mi smo sedeli pred “Kafeom“ u bašti. Nas četvorica, petorica, nadobudni do neba i prepotentni koliko to može gimnazijalac četvrte godine da bude, pričali smo šta će ko da studira. Čega je tu sve bilo, majko moja! Ma, kakve studije, to smo mi u dve rečenice već završili. Prešlo se odmah na to šta bi ko voleo da doktorira, na kom fakultetu da predaje, šta će raditi budućim brucošima, kako će im pokazati njihovog boga…Među nama je sedeo jedan naš stariji drugar s basketa, dovoljno mlad da možemo da budemo s njim na ti i da ne odskače previše od nas, a dovoljno star da bude na ivici da ga neko pita – gde radiš, čime se baviš, šta si završio…
On nas je slušao neko vreme i onda progovorio: “E, klinci…meni je ostalo na filosofskom još četiri ispita, a upisao sam kad ste vi još bili kod učitelja. Imam ja savet za vas. Ako upišete fakultet i ako ga ikad završite, uzmite tu diplomu, stavite je pod mišku i otiđite u neki ćošak da se siti isplačete, jer nećete umeti da se radujete…“. Nama je naravno prestala svaka dalja želja da se bavimo ovom temom, a bili smo dovoljno taktični i mudri da ga ne pitamo da li mu je stvarno ostalo još samo četiri ispita. A i kakva je razlika – četiri ili jedan, ako taj jedan ne može nikako da položi?
Uspešni i vredni, redovni studenti, viđani su u gradu samo subotom i nedeljom, ili za praznike. Tada su dolazili kući da se ispavaju lepo, najedu domaće hrane, druže sa svojima, presvuku u nešto drugo, spakuju sarme, ćufte, pasulj prebranac za iduću turu i da u nedelju popodne već krenu nazad u veliki grad. Tamo su ih čekale uglavnom nadrndane gazdarice koje su im merile vreme provedeno u kupatilu, zabranjivale dolazak posle 22 sata, a o dovođenju devojke (ili mladića) i da ne govorimo. Zimi su se umotavali u ćebad i učili (grejanje se, naravno, dodatno plaćalo) ili su ceo dan provodili, uz pogačicu ili kiflu, u čitaonicama svojih fakulteta ili biblioteka. Neki su imali “sreću“ da dobiju i krevet u Studenjaku gde su manje-više neprikriveno vladale razne ekipe džabalebaroša koji su davno zaboravili šta su to studije. To je bila cena diplome, ako podrazumevamo to da im učenje nije teško padalo, jer su verovatno izabrali da studiraju ono što vole.
Ovi drugi, večiti studenti, razlikovali su se od ovih vrednih, strpljivih i uspešnih, po tome što bismo posle dve, tri godine mogli da ih preko nedelje vidimo u gradu, na basketu, u “Kafeu“ ili “Mlečnjaku“. Još se nisu odricali “beogradskog“ akcenta i navika, još im je u stavu bilo nešto nadmoćno, ali veštačko. Kada biste ih pitali kako idu studije, onda bi oni promrsili kroz zube da im je ostao “samo još jedan ispit“, “prešli su u vanredne, jevtinije je“, ili da su apsolvirali…Eh, taj prokleti jedan ispit. Posle izvesnog vremena videli bismo ih za nekim šalterom, ili na nekom mestu mlađeg referenta. Dojadilo roditeljima da ih finansiraju jer studiranje u drugom gradu trošilo je skoro ceo jedan lični dohodak (stanarina, hrana, putovanja, knjige, itd). Tada bi oni sami pričali s osećajem krivice, a da ih niko ne pita: “E, mora da se šljaka, treba da platim školarinu pošto mi je ostao samo ispit…Ne pitaj, devojka mi je ostala u drugom stanju, da se oženim pa da likvidiram i taj jedan ispit, nemam nameru da se ovde zadržavam, itd“. Posle još više vremena, kada biste se sreli negde opušteno (kao mi sa onim večitim studentom pred kafeom), drskiji bi započeli priču u koju ni sami ne veruju, “kako im je taj-i-taj profesor čestitao, ustao, pružio ruku“ ili kako su “poništili ispit da ne kvare prosek, inače bi oni do sada završili“, itd…
Kada biste ih videli da guraju kolica ili da vode dete dok im žena nešto namrgođena gunđa, stvar je bila potpuno jasna i – apsolvirana. Niko im više nije spominjao studije. Ume provincija i da oprosti neuspeh. Devojkama je bilo možda i lakše – one su uvek mogle da kažu da su se zaljubile u neku barabu koja ih je iskoristila, opsedao ih profesor, itd. Taj put se lagano i neumitno završavao sa titulom koja više nije ostavljala nikakvog prostora za obećanja ili ispravke: propali student. Ali, ni tu nije sve bilo baš monotono i šablonski. Jedan moj stariji prijatelj imao je viziticu na kojoj je pisalo “Mika Aps“. Ne, to nije bio junak iz neke Nušićeve komedije, niti neko vickast koji se šalio na svoj račun. Skraćenica je značila – apsolvent. Eto, i ta titula se nekada priznavala i bila opravdanje za ono što je moglo da se postane – a nije…
U sledećem nastavku: “Umetnost sreće“
tekstove objavljujemo utorkom
- Umetnost sreće - 5. novembar 2024.
- Propali student - 29. oktobar 2024.
- Kad zaboraviš nedelju… - 22. oktobar 2024.