Srpska Zastava

Sretenje – Dan državnosti Srbije; prvi deo, Zbor u Orašcu

Čas istorije

 Zeman doš’o valja vojevati,

Za krst časni krvcu proljevati,

Svaki svoje da pokaje stare.

„Početak bune protiv dahija“

 

Napokon Republika Srbija ima državni praznik vredan slavlja. Decenijama smo slavili potpuno bezvezne praznike, kao što su 7. jul, Dan ustanka (u stvari, Dan kada je Srbin ubio Srbina) i 22. decembar, Dan armije (u stvari, Prva proleterska brigada je osnovana dan ranije, 21. decembra, na Staljinov rođendan, ali su komunisti falsifikovali sopstvenu istoriju i do 1948. godine slavili taj datum, a od istorijskog „NE“ su postali zaboravni i promašili rođendan prve brigade za jedan dan). Slaveći sitne duše, zaboravljali smo velikane. Veličajuči prolaznost, okrenuli smo leđa večnim vrednostima srpskog naroda, koji nije ni svestan koliko je doprineo razvoju moderne demokratije.

Ako vam kažem da je Srbija treća država u svetu koja je ukinula feudalizam (posle SAD-a i Francuske), ne biste verovali, jer ste u školi učili samo kako je Žikica Jovanović Španac na vašaru u Beloj Crkvi ubio dva srpska žandarma i započeo bratoubilački rat.

Srbija zaista ima datuma u svojoj istoriji kojima se treba ponositi, a 15. februar, Sretenje, je jedan od njih. Taj datum označava početak srpske državotvornosti u novijoj istoriji i obnovu davno izgubljene srednjevekovne države.

Početkom XIX veka, Srbi više nisu mogli da podnose zulum viševekovnog okupatora. Kada su se četiri dahije, Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Fočić Mehmed-paša, odvojili od sultana i od Beogradskog pašaluka napravili svoju privatnu državu, zločini nad Srbima su postali toliki da je ustanak bio jedino rešenje. Narodni prvaci su ga već pripremali, kada su Turci saznali za ove planove i rešili da u krvi uguše ustanak koji nije ni počeo. Početkom februara 1804. godine je došlo do Seče knezova, u kojoj su Turci za nekoliko dana pobili preko stotinu viđenijih Srba. Planirali su da pobiju bukvalno sve koji bi mogli na bilo koji način da povedu narod na ustanak. Da se vatra ne gasi slamom, saznaće vrlo brzo i sva četvorica će glavom platiti za svoja nedela.

Pod izgovorom svadbe, na Sretenje, u Orašcu su se okupile preživele narodne starešine. Da se diže buna, to je već ranije dogovoreno, a Seča knezova je to samo ubrzala. Ostalo je da se izabere vođa za kojim će krenuti narod koji se i dalje bojao da digne ruku na Turčina. Prvi predloženi „kandidat“ je bio hajdučki harambaša, Stanoje Glavaš. On je to odbio, jer je znao da narod neće poći u rat za hajdukom, jer se, u slučaju opasnosti, hajduk uvek može sakriti u šumi, a porodični domaćini neće imati gde da beže. Zatim je predložen knez Teodosije Marićević, ali se i on pravdao da se ne može prihvatiti takve obaveze.

Najzad je za vožda (vođu) predložen Đorđe Petrović. On je bio idealna kombinacija bivšeg hajduka i uglednog domaćina. Đorđe se pravdao da je preke naravi i da može i ubiti onoga ko ga ne bude slušao, na šta su prisutni odgovorili da im takav i treba. Nemajući kud, Crni Đorđe se prihvatio ove teške dužnosti.

Naredni događaji će pokazati da je Karađorđe bio idealna ličnost za vođu ove seljačke bune koja će prerasti u narodnu revoluciju.

Imao je veliki autoritet i kod proste raje i kod starešina. Svojim primerom je od prosečnog trgovca postao Vožd Srpske revolucije. U svim većim bitkama se lično borio, što je dizalo moral mnogo slabijim ustanicima. Nije činio nepravde sirotinji (nije bio, kako bismo danas rekli, ratni profiter). Za polupismenog seljaka, odlično se snalazio u državničkim poslovima i plivao u nemirnim vodama diplomatije velikih sila. Prvi srpski ustanak je ugušen posle devet godina, u periodu teške Karađorđeve bolesti, ali je pokazao Srbima da se posle viševekovnog ropstva mogu sa uspehom usprotiviti turskom okupatoru, pa je narednom srpskom vođi, Milošu Obrenoviću, bilo mnogo lakše.

Zbor u Orašcu nije bio neki „svenarodni zbor“, već dogovor lokalnih starešina koji su bili u velikom strahu za svoje živote i uporno odbijali da stanu na čelo bune, za koju nisu znali ni kolika će biti, ni koliko će uspeha imati. Na njemu nisu bili viđeniji Srbi iz našeg kraja, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Te 1804. godine, cela Srbija je spontano ustala i više manjih, seoskih pobuna se, naposletku, ujedinilo u jednu veliku bunu. A ujedinio ih je Đorđe Petrović svojim velikim autoritetom. Selo po selo, nahija po nahija, svi su pristajali pod Karađorđev barjak. Sigurno je da niko od učesnika zbora u Orašcu, pa ni sam Karađorđe, nije ni slutio da je to dan kada je započeto konačno oslobođenje Srbije.

Ali to je bio samo prvi korak u stvaranju moderne srpske države. Drugi korak je donošenje ustava. A da je Srbija imala jedan od prvih demokratskih ustava u Evropi, ni to ne biste poverovali. Ali je tako bilo…

u sledećem tekstu: Sretenjski ustav

Latest posts by Vladimir Rajčić (see all)