Ruski Dom

Srpska kultura u ruskom štimu

OSMATRAČNICA
Dragi Ivić

 

Na Fakultetu dramskih umetnosti imao sam sreću da studiram u vreme kada su još bili živi i u radnoj formi profesori koji su se školovali u Rusiji – dekan Minja Dedić, Belović, Žigon…Na Fakultetu muzičke umetnosti bilo ih je još više jer je tamo konkurencija stvarno bila fantastična. Sećam se jedne anegdote. Jedan naš supertalentovani violinista koji je kao najbolji u klasi završio muzičku akademiju otišao je u Moskvu da se specijalizuje. Komisija ga je pažljivo saslušala, razgovarala s njim, pitala ga za planove, gde je studirao itd. Posle pola sata jedan od članova komisije izašao je u hodnik gde je taj violinista s nestrpljenjem čekao njihovu odluku da li će biti primljen na master klasu i rekao mu, u najkraćem, da bi bilo dobro da se u Rusiji kod nekog privatno priprema godinu dana pa da onda pokuša da upiše – srednju muzičku školu. On se vratio u Srbiju i ostao profesor u jednoj srednjoj muzičkoj školi. Bar više nije imao iluzija kako stoje stvari po svetu kada je kvalitet pedagogije u pitanju.

Slično, ali ne i tako surovo, bilo je i u drugim umetnostima, samo što je u njima granica tolerancije znatno veća. Glumac se može izraziti na bezbroj načina, slikar takođe, ali muzičari moraju da savršeno ispoštuju note, baletski igrači koreografiju, operski pevači libreto, itd. Kada su nesrećnim sticajem okolnosti, posle tri velike tragedije koje su se slile u jednu (Prvi svetski rat, Oktobarska revolucija sa stranom intervencijom, Građanski rat) u Jugoslaviju preko Varne, Istanbula, Kostance, počeli da stižu ti nesrećni ljudi, zatekli su razrušenu, prepolovljenu Srbiju, sa rudimentalnim počecima umetnosti, naglo prekinutim Prvim svetskim ratom. Imali smo i mi talenata, naravno, ali ih je mnogo stradalo u ratu ili prekinulo zbog njega svoj razvoj. U Jugoslaviju je stiglo, bez kvota i ograničenja, preko 70.000 emigranata i to je bio sporedni talas. Oni najveći, najznačajniji, otišli su dalje – za Pariz, London, Njujork, Holivud…Stvarali su radio, televiziju, film. Međutim, i kod nas su stigli velikani koji nisu želeli daleko da odu od granica svoje domovine o kojoj su sanjali svakog dana. Učili su jezik, otvarali svoje škole, uklapali se polako prihvatajući činjenicu da one Rusije u kojoj su se oni oformili više biti neće. Štaviše, da su znali da će ih dočekati još jedna, gora tragedija, Drugi svetski rat, možda se ni kod nas ne bi zadržali.

Kako god, ogroman je i doprinos ruske dijaspore u umetnosti Srbije. Na scenama beogradskih pozorišta režirali su ruski reditelji J. L. Rakitin, A. A. Verščagin, F. V. Pavlovski. Ti ljudi, a takođe i ruski glumci koji živeli u Jugoslaviji ( mnogi su nastupali na najboljim scenama Moskve i Peterburga) zauvek su promenili izgled jugoslovenskog pozorišta, kakav je dotad postojao u okvirima predstava o teatru XIX veka. Na dramskim scenama blistali su Nona Belavina, Lidija Mansvetova i Oleg Miklaševski.

Nastajanje srpskog nacionalnog pozorišta i baleta takođe je u neraskidivoj vezi sa imenima ruskih pozorišnih umetnika, scenografa i kinematografa evropske klase. Spomenimo samo neka imena: L. M. Brialovski, A. A. Verbicki, V. I. Žedrinski, režiseri J. S. Mariašec i F. Pavlovski. Operski solisti: N. Arhipova i N. Baranov, J. D. Veselovski, Neonila Volevač, Olga Oldekop. Baletsku grupu organizovali su, a potom pripremali i podučavali ruski baletani i koreografi: T. P .Karsavina, N. Kirsanova, M. Bologovska, I. i F. Vasiljevič, A. Žukovski i K. Isačenko. Ostavili su svoj trag i ruski kompozitori koji su radili sa Narodnim pozorištem: V. A. Nelidov je napisao i postavio na scenu operu „Smrt Majke Jugovića“ po motivima srpskog epa. Svi pamte do danas školu I. I. Slatina – dirigenta, kompozitora i rukovodioca hora „Glinka“. Na početku srpske kinematografije nalazio su se ruski emigrant, poreklom iz Odese Georgij Skrigin, filmski glumci O.M.Solovjova, braća Čerepov i drugi.

U Srbiji rade ruski slikari, a radovi mnogih od njih danas krase nacionalne galerije Srbije: N. N. Bogdanov-Beljski, S. A.Vinogradov – akademski slikar, A. V. Ganzen – slikar mora koji je ovekovečio Dubrovnik, S. F. Kolesnjikova – akademik Ruske akademije umetnosti, B. N. Litvinov – umetnik, general-major. Mladi ruski umetnici Jurij Lobačov i Konstantin Kuznjecov su postali osnivači komiks-pravca i popularni ilustratori. Slavna su mnoga ruska imena i u sferi negovanja, popularizacije proučavanja crkvenog slikarstva, fresaka, ikona, što je vidljivo u hramu-muzeju na Oplencu. Tu su radili istoričari N. Okunjev i umetnik P. Bičkovski. Ikonopisac otac Pimen (Safronov) postao je osnivač ikonopisne škole u manastiru Rakovica, a odmah posle rata sopstvenu školu restauracije stvorila je J. V. Vandrovska. Veliki značaj u istoriji srpskog slikarstva imao je L. T. Šejka i grupa „Mediala“ koju je on stvorio. Članovi grupe postali su umetnica Olga Ivanjicki i srpski umetnik i filosof Dragoš Kalajić. Ovo je samo delić onoga što je u Srbiji urađeno u “ruskom štimu“. U sledećim nastavcima upoznaćemo se s još ličnosti i detalja. Dovoljno je pomisliti – kako bi izgledala naša kulturna i umetnička scena kada bismo izostavili ova imena.

U sledećem nastavku: “Ko je sve gradio Beograd“

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)