Vekovni san o slobodi srpski narod je oduvek pretakao u stihove i tako svoje pobede, ali i
poučne poraze čuvao od zaborava. Srbin u duši: Slovenački kompozitor Davorin Jenko
Uvek bi se među tim pesmama izdvajala poneka koja bi služila kao narodna himna ili makar
ličila na pesme koje su opijale osećanjem pripadnosti jednoj naciji i veri, i nejakom, smrtnom
pojedincu udahnjivale delić besmrtnosti, povezujući ga kako s precima, tako i s potomcima.
Ipak, kada je mladoj srpskoj državi u drugoj polovini 19. veka došlo vreme da izabere svoju
službenu himnu na konkursu, ta takmičenja su se završavala neslavno. „Dosta ste Vi mene za
koješta Vaše molili, sad evo dođe red da ja Vas za nešto, ali za nešto naše obšte zamolim“ – tako
počinje pismo koje je, po nalogu kneza Mihaila Obrenovića pesnik Ljubomir P. Nenadović,
tadašnji načelnik u Ministarstvu prosvete i crkvenih dela, uputio 17. marta 1864. godine pesniku
Đuri Jakšiću. To „nešto naše obšte“ bila je narudžbenica za stihove prve državne himne. Slavni
Đura, i pored siromaštva u kome je proveo vek, nije se odazvao pozivu. Krenula su tada iz ministarstva ljubazna pisma i drugim pesnicima, ali bez uspeha. Na konkursu nije prošao ni Jovan Jovanović Zmaj. On je napisao stihove, a melodiju je uradio kompozitor Kornelije Stanković, iako je već bio na samrtnoj postelji. Njihova himna nije nikada izvedena. Konkurs je završen skandalom jer je Nenadović optužen da je podmićivan, a on se branio izjavom da konkurs nije ni raspisivan. Srbima, koji su toliko žudeli za svečanom nacionalnom pesmom, bilo je suđeno da do nje dođu slučajno.
Himnu proslavili glumci: Narodno pozorište
Knežević Milan Obrenović, naslednik ubijenog Mihaila, jedva je 1872. dočekao punoletstvo
kako bi se oslobodio namesništva i seo na srpski tron. Za te dve važne prilike naručio je
pozorišni komad u kome bi se kroz kratak pregled krvave srpske istorije veličala njegova
dinastija. Obratio se Jovanu Đorđeviću, piscu i upravniku Narodnog pozorišta u Beogradu, inače
velikom poborniku monarhije. I sam slavoljubiv, pisac je odmah prionuo na posao. Ubrzo je
mogao svečano da predstavi grandiozan komad „Markova sablja“. U završnoj sceni na pozornicu je, uz Kraljevića Marka i njegovu sablju, osloboditeljicu namučenog naroda, izveo i vilu Ravijojlu da najavi hor naroda gromkim povicima: „Bliži se, bliži, to srećno vreme. Bačeno seme brzo sazreva. Evo, čuj!“ Iza pozornice se začula vesela muzika, a za njom je grunuo „sav narod“ pesmom: „Bože pravde, ti što spase, od propasti do sad nas“.
Te avgustovske večeri Srbija je dobila svoju prvu himnu, ali to još niko nije znao. Đorđevićeva
pesma je ubrzo stekla veću popularnost među publikom od samog komada, pa se pojavljivala i u
samostalnim horskim koncertima. Tokom deset godina postala je prava narodna himna, o čemu
svedoči članak u „Srpskim novinama“ od 23. februara 1882. godine. Tu se, u izveštaju sa
krunisanja Milana Obrenovića za kralja, kaže da je posle veličanstvenog govora mladog
suverena hor izveo i srpsku narodnu himnu „Bože pravde“. Od tada je ova pesma postala i zvanična himna nove kraljevine na Balkanu.
Prva verzija „Bože pravde“
Kada se majskim prevratom 1903. ugasila dinastija Obrenovića, očekivalo se da će istu sudbinu
podeliti i himna. Novi kralj Petar Karađorđević nameravao je da zameni mnogo toga, pa i ovo
državno obeležje. Već 6. juna 1903. je iz Beča ministru prosvete i crkvenih dela Ljubomiru
Stojanoviću ponuđena jedna pesma. Sastavio ju je lično carski kompozitor Avgusta Štol i
posvetio novom srpskom vladaru.
Ali, Petru Karađorđeviću se kompozicija nije dopala, pa je izgledalo da će se istorija ponoviti.
Bez uspeha su prošli konkursi u kojima su učestvovali mnogi poznati pesnici, odbijen je i veliki
Aleksa Šantić. Tako je sve do 1909. Srbija bila bez himne. Na Petrovdan te godine kralj Petar je
slavio 65. rođendan i odlučio – „Bože pravde“ će ostati zvanična himna Kraljevine Srbije, a kralj
je svom narodu diplomatski pokazao put: zajedno, jedinstveno i demokratski.
Samo je završetak prepravljen u „Kralja Petra Bože hrani, moli ti se srpski rod“. Sa ovom
pesmom Srbi su otišli najpre u Balkanske ratove, onda i u Prvi svetski rat i iz njega izašli kao
pobednici, ali je početak mira i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca označio kraj države
Srbije i njene himne. Stanislav Binički je komponovao novu, u kojoj su početak i završetak
preuzeti iz stare. Rešenjem od 12. decembra 1919. ministra prosvete Kraljevine SHS, pesma
„Bože pravde“ još jedanput je preuređena tako što se iz nje izbacuje pridev „srpski“ i zamenjuje
pridevom „naš“.
„Bože pravde“ je ponovo srpska himna. Njene reči, po ko zna koji put prilagođene vremenu,
mnogi Srbi ne znaju napamet, ali je svima melodija i te kako poznata. A ona se nije menjala još
od kada ju je pre skoro jednog i po veka za Đorđevićev komad komponovao Davorin Jenko.
Rodom Slovenac, a u duši veliki srpski rodoljub, bio je jedna od glavnih muzičkih ličnosti Srbije
tog vremena, i veoma zaslužan za širenje muzičke kulture u Srbiji i oblikovanja nacionalnih
osećanja Srba kroz muziku. Ta njegova nastojanja hvalio je i veliki Stevan Mokranjac: „Volimo
ga i volećemo ga uvek kao najboljeg od sviju Slovena muzičara koji su kod nas radili.“
Dok je godinama živeo u Pančevu stvorio je Jenko melodije koje su postale veoma popularne s
obe strane Dunava i Save. Kada je prešao u Beograd, istakao se kao horovođa Prvog
beogradskog pevačkog društva i kapelnik Narodnog pozorišta. Postao je priznati kompozitor za
veliki broj dramskih komada s pevanjem kakvi su bili čuveni „Đido“, „Seoska lola“, „Potera“,
„Pribislav i Božena“, „Vračara“, i, naravno, „Markova sablja“. Dobar glas u narodu je stekao i
komponovanjem pesama za horove kao što su „Dvori Davorovi“, „Sabljo moja dimiskijo“, „Što
ćutiš, Srbine tužni“. I posle njegove smrti izvođene su mu uvertire „Kosovo“, „Srpkinja“,
„Aleksandar“, a dve njegove kompozicije dobile su zvanje nacionalnih himni. Pored „Bože
pravde“, to je slovenačka „Naprej, zastava slave“.