Požarevac kog su stvarali ljudi
Ovaj tekst posvećujem mom velikom prijatelju, profesionalnom taksisti Žiki Božinovskom – Lambri, sjajnom čoveku i skromnom profesionalcu koji svoj život živi bez skandala i mnogo buke.
O čemu je reč?
Koliko puta prođete pored “Stare opštine“? Preko puta nje, gde ponekad često stane Sava “Surac“ sa svojim konjem (ne pitajte me odakle mu nadimak, ni sam ne znam, ali slutim), nalazi se kockarcnica. Ali, to mesto ima mnogo dužu priču nego što možemo da zamislimo.
Pre rata vlasnik tog mesta bio je bogati Grk Konstantnin Lazaritis, otac Lambre Božinovskog, kasnije (usled pravnih potreba promenio ime u Vozinidis Lambrakis) Njegov nadimak nosi i dan danas njegov preživeli sin, Žika Lambra, nekada poznati motoraš. Nećete verovati, na tom mestu je bila fabrika gramofonskih ploča 45 obrtaja “Arena“! Godine 1976. Lambra kafanu prodaje čuvenom Džoniju (nekada vlasniku “Ca Bluesa“). Dotle se ta kafana zvala “Kropolis“.
Šta se posle toga dešava? U onoj, velikoj Jugi, bilo je mnogo Požarevljana koji su bili zaljubljeni u najsrpskiji deo Hrvatske – Istru, pa su tamo imali i vikendice. Džoni otkupi restoran i nazove ga “Istra“. U Istri je, inače, imao vikendicu poznati i cenjeni požarevački advokat Pop, jedan od plejade poznate požarevačke sveštenika, građanske porodice Popovića. Jedan od njih, Cicko, napisao je i kapitalno delo “Neka sećanje traje“ za koje smo prof. Mile Latzić i ja napisali predgovore. Zamoli mene da na četiri kvadrata oslikam baš Istru. Tih godina me baš htela četkica. Tri noći nisam izlazio iz lokala, a jednog jutra osvanula je Istra, ali takva da je mogla da se koristi kao geografska i automobilska mapa. Samo što ne “progovori“ sa zida, iznad kamina. Kada smo se “razdružili“ s našom nekadašnjom braćom, Džoni ime kafane promeni u “Staru lipu“. Ubrzo je od stare lipe nastala kockarnica “Lug“, a zatim vrlo ekskluzivna prodavnica “Ekom“ koju je držao nastavnik fizičkog iz Kostolca, Krstić. Zatim se taj prostor opet vratio raznim promenama i prilagođavanjima (nastala je ponovo kockarnica “Bum“, a i sada je tamo kockarnica – kafić.
U Lambrine ruke stigla je preko Dragog Mišića (Krstića) koji mu je bez reči prodao restoran. U ta čudna vremena menjala su se i pravila pa je čas nešto bilo državno i oduzimano, čas dobijano na sudu. Tako je bilo i sa “Lambrom“, kako najduže pamtimo taj ćošak.
Deo seta sa snimanja filma “Saša“ ispred “Lambrine“ kafane
Čemu ovaj tekst? Odgovor je lak: na molbu mog komšije i poslodavca Gavre “Ravena“, ali i iz lične želje – da se ne zaborave neka mesta. Kad poslednji od nas nestane, još neko vreme će neko govoriti “Lambra“ ili “Stara opština“, pa hajde da se ne zaboravi. A i čemu bi? Lepa mesta i lepe uspomene ne treba nikada zaboraviti. I to je deo našeg odrastanja i mladosti.
Napomena:
Tekst je vanredno napisan, na Gavrinu molbu. U utorak nastavaljamo s redovnim tekstovima u susret LJKI.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
