Zlatne ruke

Iz jedne, tzv. male kinematografije, austrijske, na poklon i profesionalcima i hobistima, filmofilima, stigao je izvanredan film. Reč je o delu kratkog i obećavajućeg naziva „Falsifikatori“ (Die Fälscher) koji produkcijski pripada 2007. godini. U trci za Oskara u konkurenciji najboljeg filma van engleskog govornog područja, na osamdesetoj dodeli, 2008. godine pobedio je i pokazao da nema velikih i malih kinematografija. Iza samog naziva ne krije se kriminalistički film, mada je radnja u njemu kriminalna, u svakom smislu te reči. U filmu se prikazuje zloglasna operacija „Bernhard“, jedna od drskih, beskrupuloznih ideja nacističke države. Nemci su došli na ideju da u ogromnim količinama falsifikuju novčanice dve velike neprijateljske sile, funtu i dolar, i puste ih u promet, na taj način potkopavajući ekonomiju tih dveju zemalja.

Da razviju ovu ideju ohrabrili su ih uspesi Abvera (vojne obaveštajne službe) i drugih špijunskih organizacija koje su bile organizovane pod jednim imenom – RSHA; sve te službe su za svoje potrebe stalno falsifikovale najrazličitije vrste dokumenata. Ti dokumenti su do savršenstva bili uspešni; morali su jer je dragocenim agentima od toga zavisio život. Prvobitna ideja sastojala se iz jednostavnog postupka – da se iz aviona bacaju falsifikovane novčanice, računajući na iskušenje običnog čoveka koji bi novčanice zadržao i njihovom upotebom izazvao neku vrstu inflacije. Međutim, kada su ustanovili da su došli do savršenog falsifikata (po izgledu i kvalitetu), odlučili su se za drugu vrstu taktike: ono što se u ekonomskom žargonu zove „pranje novca“; preko odgovarajućih poslovnih veza, transakcija, svetskih berzi i neutralnih banaka, ubaciti „prljav“ novac i zatim ući u legalne tokove ekonomija zaraćenih strana. To je bilo moguće jer su u Evropi bar tri zemlje bile neutralne u formalnom smislu te reči, kao i, praktično, cela Južna Amerika.

Šta im je išlo na ruku? Ratni milje u kome je teško bilo proveravati poreklo novca; njegovu autentičnost – da, ali samo poreklo gotovo  nemoguće jer se zametanjem tragova nelegalnog toka bave najveći znalci. Pogodovalo im je i to što je ogroman broj izbeglica sa sobom nosio zlato, dijamante, ali i hartije od vrednosti mnogih okupiranih zemalja koje su svoje trezore i podloge držale u neutralnim bankama. No, ono što je ovu akciju prevelo iz oblasti teorije u izvodivu oblast prakse bila je istinska štamparska i falsifikatorska veština. Ona dokazuje staro pravilo organizacije – bitka na makroplanu dobija se u mikroorganizaciji. Jednostavnije rečeno – uzalud dobra ideja ako nema ko da je dobro realizuje. Nemačka je zemlja u kojoj je izmišljeno štamparstvo kao takvo, ali to nije bilo dovoljno. Trebalo je, iz ogromnog rezervoara ljudskog resursa koji se pod nemačkom čizmom pružao od Lamanša do podno Moskve, naći prave stručnjake.

Nemci su ih našli među kriminalcima i smestili su ih u najčuvaniji logor na svetu – Saksenhausen. Tamo su, u zlatnom kavezu, falsifikatori celog sveta mogli da se osećaju kao deca u prodavnici čokolade: prvi put nisu morali da se uzdaju samo u genijalni ručni rad niti da se kriju, već su koristili sve resurse jedne ogromne države. Rezultat je morao da usledi, pogotovo što je alternativa uspehu bila gasna komora, odnosno metak u potiljak. I bez toga su falsifikatori znali da im je kraj „već viđen“ jer ih niko neće pustiti da prežive i pričaju šta su radili.

U centru priče je berlinski Jevrej, falsifikator Salomon „Sali“ Sorovič. On nema samo zlatne ruke, već i odlično poznaje običaje zemalja i navike ljudi čiju valutu ili dokumente falsifikuje. Dalje priču neću razvijati, jer nemam običaj da prepričavam film, niti da zadovoljstvo otkrivanja sadržaja oduzmem gledaocima. Film treba videti i zbog još jednog razloga: na red, konačno, dolaze tzv. „zaboravljene bitke“, oni događaji koji nisu atraktivni kao što su sudari titana na bojnom polju, ali su svakako uticali bitno na tokove istorije. Za scenario je iskorišćena memoarska građa slovačkog tipografa, Jevreja Adolfa Burgera koji je i bio konsultant na snimanju filma.

Zahvaljujući izvanrednoj produkciji, sjajnoj glumačkoj podeli, ali i potpunoj svesti da je to kinematografija koja nema pravo na grešku, dobili smo izvanredan film u svim segmentima koji se pod tim podrazumevaju. Ako analiziramo sam rediteljski postupak vredi primetiti da je ceo film jedan flashback jer počinje i završava se posleratnom epizodom u kockarnici, kada Sali dolazi u Monte Karlo gde iz sujeverja i emanacije, u velikom stilu, potroši sav falsifikovan novac uz suvoparno objašnjenje: „Nema veze, napravićemo novi…“. To je jedan od filmova koji se ne gleda „na preskok“ jer je briljantnih trenutaka previše da bi se u nestrpljenju gledali. On traži strpljenje, opšta znanja, ali i poznavanje bliske istorije. To s lakoćom dobija. Stoga su i nagrade kao što su Oskar, nominacija za Zlatni medved i druge, stigle, kako se to obično kaže – na tacni.

U sledećem nastavku: „Lajka“

Tekstove objavljujemo utorkom

https://oruzjeonline.com/2021/12/12/boja-novca/

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.