Sigurno znate bajku o cvrčku i mravima? Ona je stigla iz dubine milenijuma, odande odakle je i većina mudrosti na kojima se zasniva naša civilizacija – iz antičke Grčke. Napisao ju je Ezop, a njeno “naravoučenije“ jeste – ko radi, taj i ima. Postoji i lep vic na tu temu. Pored umornog mrava koji vredno kosi žito, već treći put prolazi cvrčak u kabrioletu punom zgodnih pratilja, uz treštanje muzike. Mrav ga upita, pošto je saznao da je u toku promocija novog diska koji je cvrčku doneo gomilu para: “Da li na toj promociji prolaziš kroz Grčku?“. Na potvrdan odgovor cvrčka i pitanje šta može da učini za njega, mrav reče: “Ako sretneš onog Ezopa, reci mu da se nosi u…“.
Da se podsetimo šta je to bajka; mnogi su možda i zaboravili, ili je mešaju s drugim žanrovima; njeno ime je stvoreno od glagola – bajati: lečiti bol tajanstvenim rečima. Zaplet je zasnovan na izmišljenom ili stvarnom događaju i uvek se završava poukom i srećno. Tipično za bajku je to da je ona sinonim za nešto što jeste poučno, ali se nije stvarno dogodilo. Često za nešto nestvarno kažemo da je – bajkovito.
E, ova bajka se stvarno dogodila. Stigla nam je iz Novog Sada, prestonice građanske Srbije, naše Atine kako su je oduvek zvali. Nju nije napisao Ezop, već su je ispričali svojom muzikom rokeri: Branko Pražić (vokal, ritam gitara), Vojin Tišma (gitara), Dragan Davidović (bubnjevi) i Aleksandar Pražić (bas). Najpre su, kao i sve druge grupe tog vremena, svirali poznate hitove tog vremena. Na repertoaru su morali da budu “Šedouzi“, “Bič Bojsi“, “Ikolsi“, Čak Beri, “Bitlsi“, “Rolingsi“ (kako smo svi zvali “Rolingstonse“)…Onda se Branko ohrabrio i počeo da piše i komponuje autorske pesme. Ta hrabrost ga nije napustila ni do danas. Svaki početak je težak, pa je debi bio najpre “na pomoćnom terenu“, u Stepanovićevu, dvadesetak kilometara od Novog Sada. Tada se i u selima slušao rokenrol, a sada je proteran i iz gradova.
Sledeći korak bio je već onaj od sedam milja. Na prvoj Vojvođanskoj gitarijadi u novosadskom Dunavskom parku, održanoj 1968. godine, pobeđuje grupa “Crvčak i mravi“! Počinju da se ređaju uspesi. U čuvenoj emisiji “Studio VI vam pruža šansu“ osvajaju prvo mesto. Radio Novi Sad im otvara vrata i oni snimaju kompoziciju “Balada o čoveku“. Nije to bila samo još jedna pesma, već prva autorska kompozicija jednog novosadskog sastava koja je snimljena profesionalno, onako kako su svi tada sanjali – u studiju. Već sledeće, 1968. godine u sastav ulaze Živko Nikolov (saksofonista) i Miodrag Đisalov (orgulje). U tom obliku grupa nije dugo svirala, a od 1970. u njoj se nalaze Branko (vokal i bubnjevi), Vojin (gitara) i Aleksandar (bas gitara).
U Novom Sadu je sve imalo svoj šmek, pa i najslušanija muzička emisija, “Muzički slalom“. Nju je vodio Jovan Nikolić koji 1971. godine poziva grupu da u “Studiju M“ izvede koncert svirajući isključivo svoje kompozicije. Ni to nije sve. Bio je to prvi koncert koji je prenošen uživo, kao nekada, u počecima radija! Verovatno je to bila prva takva emisija u tadašnjoj Jugoslaviji, bogatoj odličnim muzičkim emisijama. Godine 1973. ostvaruje im se san koji je i danas nešto što treba imati u sebi: objavljuju singl sa udarnom pesmom “Pazi mala, pazi sada“. To je ujedno i prvi vojvođanski sastav koji u velikoj muzičkoj utakmici naše zemlje objavljuje ploču. Mladim generacijama, rekao bih, ne vredi objašnjavati šta je značilo imati tako nešto. Stavite ploču na gramofon, podignete ručicu, povučete je najpre udesno da se aktivira disk, a zatim pažljivo nanišanite početak urezanog dela koji je bio nešto ispupčeniji od ostatka ploče. Počinje tipično šuštanje i pucketanje vinila, a s njim i sve naše asocijacije.
Bajka o “Cvrčku i mravima“ nastavila se i nije još završena. Učestvovali su na BOOM festivalima u Ljubljani 1974. i Zagrebu 1975. godine. Na duplom koncertnom albumu “BOOM-POP festival Ljubljana ’74” (Jugoton 1974) objavljena je živa verzija njihove pesme “Kaži, mala, kaži”. Njihova pesma „Čekanje” osvojila je drugo mesto na “Gitarijadi Vojvodine Kisač ’75”, i objavljena je na istoimenom zajedničkom albumu (PGP RTB 1975). Svirali su 1977. godine na BOOM festivalu u Novom Sadu i njihove pesme “Samo po neki put” i “Šta hoćeš dušo na poklon da ti dam” su na duplom koncertnom albumu “BOOM 77” (Suzy 1978). U fonoteci Radio Novog Sada nalazi se tridesetak kompozicija grupe ”, uključujući i kompletan materijal za album koji su su pripremili 1979. godine, ali on nije objavljen. Petra Janjatovića i njegove enciklopedije već smo naveli.
U originalnoj postavi su krajem 2002. godine koncertom u “Studiju M” obeležili trideset pet godina od osnivanja grupe “Cvrčak i mravi“. Maja 2017. su nastupom u „Studiju M” Branko Pražić, Tišma Vojin i Dragan Davidović sa gostima proslavili su pedeseti rođendan grupe.
Brankovo angažovanje oko grupe “Cvrčak i mravi“ nije gotovo. Ostalo je još nešto da se uradi. Do kraja godine (najverovatnije početkom decembra), u Kostolcu će se održati kocert grupe “Cvrčak i mravi“, kojim će se obeležiti 56 godina postojanja grupe. Pored osnivača grupe Branka Pražića i Vojina Tišme, na koncertu će učestvovati i petorica muzičara iz Kostolca, kao i Brankov sin Nemanja Pražić. Ceo koncert će se audio i video snimati, do proleća studijski obraditi i objaviti na digitalnim platformama, čime će se konačno staviti tačka na jedan deo kompozitorskog i diskografskog opusa Branka Pražića koji je vezan za period rada sa grupom “Cvrčak i mravi“.
PS
Nije ovo priča o meni, ali hoću i moram da je začinim mojim uspomenama vezanim za Novi Sad. I ja sam u vojsci “stekao druga do groba“, kako je pevao moj vršnjak i poznanik, Đorđe Balašević. Bio je to Nikola Rogulja, fotograf, jedriličar, pasionirani automobilista. Posle vojske nastavili smo izvesno vreme da se družimo. U čuvenoj “Gajbi“, mestu gde su se okupljali novosadski šmekeri, održavale svirke i kvizovi, upoznao sam Kornela, Ivana “Isusa“, Ištvana Pićuku Vargu i mnoge druge. Pišta je verovatno sada u penziji (ako to muzičari uopšte mogu da budu); svetski poznat, prestižni violončelista. Međutim, on je bio već tada poznat kao, verovatno, najbrži gitarista na svetu! U krugovima rok i pop muzike smatralo se da je Elvin Li (Alvin Lee) iz grupe“Ten Years After“ najbrži gitarista na svetu. Njemu “na crtu“ teško da su mogli da stanu i najbolji gitaristi tog vremena – Klepton, Hendriks, Džef Bek. Stao mu je, međutim, upravo Pićuka. On je jednom, u pauzi snimanja u jednom od studija Radija Novog Sada, onako, iz štosa, odsvirao “solažu“ iz bluza “Woke Up This Morning“. Posle uporednog puštanja snimaka i merenja vremena ustanovljeno je da je Pišta odsvirao solo deonicu 20% brže! Na pitanje “tonca“ zašto ne svira uvek takve stvari, on je hladnokrvno odgovorio: “Najbrži konj nije i najbolji“.
Sada, kad se zaželim Novog Sada, pozovem mog drugara Branka da se malo ispričamo. Slušam onaj neuništivi novosadski sleng i vraćam slike. Hvala muzici i Branku što su ostvarili bar jednu bajku.
U idućem nastavku: “Marija“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala ''Sergej Bondarčuk'' u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala ''Bosfortski agoni'' u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade - Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
- Оd zla oca i od gore majke (drugi deo) - 26/09/2023
- Od zla oca i od gore majke…(prvi deo) - 19/09/2023
- Kad uđe sreća, ponudi joj stolicu…ili: kako postati car Amerike? - 12/09/2023