МИЛИВОЈЕ

General vojske i maršal scene

OSMATRAČNICA

Dok traju glumačke svečanosti…

Verovatno je već svima dosadno od ponavljanja da ništa nije slučajno na ovom svetu, ali šta mogu kad je tako. Mogao bih da napišem zbirku pripovedaka pod ovim nazivom – “Ništa nije slučajno“. Pošto od toga (koliko znam sebe) verovatno neće biti ništa, ostaje mi da vredno pišem ove crtice, nadajući se da će neki veći radnik od mene njih sakupiti jednog dana i objaviti.Toj neobjavljenoj zbirci pripada i ova pričica.

Bez obzira što se Požarevac smatra pitominom i što se razlio između triju reka, sve bliži svakoj od njih, ipak je taj grad ratnički, ili bar vojnički simbol srpstva i našeg usuda. Najpre su se ovde zaustavili iznemogli i posustali Srbi pod Arsenijem Četvrtim Jovanovićem – Šakabentom. Bila je to druga (tada su mnogi mislili poslednja) seoba Srbalja. Ko nije mogao, ili hteo da se zaputi preko velike reke, ostao je ovde da svija gnezdo na uvek nesigurnim i klizavim temeljima, vrlo često iskopanim u moravskom blatu. Već prvi hajdučki bojevi , samonikle vođe kakvi su bili Milenko Stojković i Petar Dobrnjac , a posebno boj na Požarevcu, pokazali su da i ovde ima slobodarskog duha i ratničkog umeća. Možda ti narodni generali nisu ni čuli za znameniti (ali i ozloglašeni u našoj istoriji) Požarevački mir pa su odlučili da svoju sudbinu rešavaju svojim rukama, no svakako su se borili srčano i do poslednje turske glave. Ovde je Miloš formirao najelitniju jedinicu svih srpskih i jugoslovenskih armija – Gardu. Požarevac pamti i ratni aerodrom iz Prvog svetskog rata, ali i žrtve albanske golgote i austrougarskih kazamata. Ovde su i dve velike kasarne, onakve kakve je samo JNA znala da zida i mogla da održava. Jedna od njih dugo se zvala po narodnom heroju Veljku Dugoševiću, izdanku homoljskih hajduka, samoniklom ratniku koji je poginuo, kao svi narodnih heroji ovoga kraja, zbog izdaje.

Dolazimo do razloga “slučajnosti“ ove priče. Već izvesno vreme ova kasarna nosi ime Pavla Jurišća- Šturma. Zašto baš njegovo, a ne nekog lokalnog junaka – recimo Milenka Stojkovića? To je druga priča. Prva priča je vezana za posilnog tog slavnog generala koji je bio veći Srbin (makari lužički) od mnogih Srba. Njegov posilni (ili – kamerdiner) u svojim sećanjima beleži sledeće:

“Opet sam pobegao od kuće…Kako je u Požarevcu u to vreme bio štab Treće armije, koji se povlačio dolinom Morave, ja sam se opet krišom prijavio kao dobrovoljac. U početku sam do Paraćina odstupao s telegrafskim odeljenjem, a zatim sam se našao u štabu kao posilni, ili kamerdiner, kod Pavla Jurišića Šturma. Imao sam poseban zadatak, na koji sam bio vrlo ponosan, a to je da se brinem o njegovim ličnim stvarima, noseći njegov neseser i vozeći se zajedno s njim u njegovom automobilu. Ali, usput nam se auto pokvario, pokušali smo svi da ga popravimo, pa kako nije išlo, upregli smo konje i vukli ga preko Podujeva, Prištine sve do Peći. Bila je to čudna kalvarija u kojoj sam se ja sećao kao u bunilu, sve oko mene se svakog trenutka menjalo, različiti ljudi, nepredvidivi događaji, uzbuđenja, svakojaki prizori, ali čudno je da sam se u celom tom košmaru osećao nekako prirodno, pa mi ništa nije bilo teško i nepodnošljivo. Tu, u Peći, odnekud je, pored volovskih kola prošao stari kralj Petar, zaustavio se na trenutak i pitao šofera, čiji je to automobil. Ovaj mu je, dok smo svi stajali mirno, rekao da je to limuzina komandanta Treće armije, na šta je stari kralj svojim piskavim glasom odgovorio: “E, Pavle, Pavle, nikad nisi sreće imao“ – i okrenuo se od nas i otišao. “

Pisac redova? Milivoje Živanović! Tako je sudbina ukrstila puteve dva čoveka koji će kasnije, svako na svoj način, proslaviti Požarevac i dobiti zaslužena obležja. General je dobio celu jednu kasarnu, a Milivoje? Maršal scene dobio je ono što se ne stiče ni u jednoj školi ili akademiji – naklonost publike i mesto u pozorišnoj večnosti, ali i dva festivala u svoju čast.  Svako na svoj način živi u sećanju ovoga grada i tu,naravno, nema nikakvih slučajnosti, kao što bi čovek pomislio na početku svake priče…

Poslednja fotografija čika Mileta. Snimila ju je Dragana Ivošević u dvorištu porodične kuće. Kasna jesen 1976. godine

U idućem nastavku:“Mit kao sudbina“

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)