Čežnja u bašti kestenova
“On ispi piće i reče potom: kelner, da platim životom!“
Momo Kapor
Napomena: ova crtica je isključivo plod mog prisećanja, pomognutog razgovorom s neumornim Slobodanom Jovićem-Kepom, kog sam uspeo da itervjuišem između dve njegove obaveze. Ona nema pretenziju da bude istoriografska, mada je sigurno da Feldićeva knjiga “Kafane starog Požarevca“ zaslužuje nastavak u kome bi se mnogo više progovorilo i o onima bez kojih te kafane ne bi vredele – osoblju.
U spomenutom delu opisano je gotovo pedeset kafana, od kojih svaka zaslužuje posebnu knjigu. Neka od tih mesta još uvek postoje, samo što su tu sada banke, prodavnice, kladionice, butici…ili su, jednostavno, napuštena. Zaboravili bismo im imena da ih naš Felda nije zapisao i vrlo temeljno oslikao. Njegov imenjak, Dragan Bogdanović, mnogo poznatiji po nadimku Bucić, u “Reči naroda“ pisao je da je početkom šezdesetih godina u Požarevcu bilo preko sto kafana! Mnoge su bile daleko od tog pojma, ali su radile i imale svoju klijentelu! Koliko sada ima kafana u Požarevcu? Desetak? Naravno, tu ne ubrajam “kafiće“ kod kojih je najvidljivija razlika, uglavnom, u imenu i enterijeru. Sva druga usluga je praktično ista. Nije ni to, naravno, loše, a nije ni najgore. Neka i kafića, takvo je vreme. Nekada su ljudi mogli satima da sede u kafani i da naprave lep ceh. Sada je drugačije. U kafićima sede, uglavnom, mladi koji nemaju mnogo para, već naruče to jedno piće i onda gledaju u mobilni. Da, kad već spomenuh muziku: kao da je neko zakonom propisao da u kafiću mora da bude neprekidno (po mogućnosti glasna) muzika koja vas ometa u razgovoru, uz čast izuzecima. Hm..Kom razgovoru?
Nije tako davno bilo (tako se kaže kad nam je mrsko da se podsetimo koliko je, ustvari, mnogo vremena prošlo), kada je naš grad imao kafane na svakom koraku. I, što je još važnije, svaka je imala svoje posetioce i nepogrešivo ste znali gde možete da nađete onoga ko vam treba. Kafana kao mrežna grupa. Preteča nad pretečama. Hajde malo da se pozabavimo i etimologijom, nije loše znati otkud su nam došle neke reči. Ova nam je stigla iz turskog. Kahfehane – mesto gde se može nešto popiti, a obično i pojesti. Uz nju su, kao sinonimi, stigle i reči krčma (opet ti Turci!), gostionica (panslovenska reč), restoran (restaurant, eto nam malo i Francuza). Kako je proticalo vreme i stizale novotarije, došao je i bar (noćni lokal, reč je stigla iz engleskog jezika). Kad smo već kod te reči, da podsetim da je Požarevac bio jedan od retkih gradova koji je u tadašnjoj Jugoslaviji imao bar – čuveni “Lenin bar“ koji je stigao da bude i “set“ za snimanje filma “Vojnikova ljubav“. Znalo se: zaputite se u vašu omiljenu kafanu; ne morate ni da zovete kelnera (odnosno konobara), zna on već šta ćete piti. Kelner? Eto još jedne pomalo potisnute reči. Nemačka je to reč, kelllner, od imenice keller – podrum, konoba. Konobar je, naravno, izvedenica iz imenice konoba (novolatinski canaba, canapa – opet podrum!).
Mnogima će redovi koji slede biti nerazumljivi i nepoznati. Mesta, nazivi, imena ljudi, nadimci. Nije to ništa čudno, mnogi od čitalaca nisu se ni rodili kada su te kafane radile. Krenućemo zamišljenom stazom pored kafana kojih više nema. Ova tura (gle, eto još jedne kafanske reči) kreće za one koji pamte malo duže. Ovo je priča o kafanama, ali i o kelnerima, onima bez kojih bi kafane bile samo goli zidovi, bez duše. Ako ste stigli dovde, vredelo je strpljenja. Naručite piće, pa da krenemo.
Najpopularnija kafana svakako je bila “Čikoš“, bar za mene, a nisam jedini. Gile (Zoran Vasić), dugogodišnji novinar i prvi urednik požarevačkog tv-dopisništva, znaće to bolje pa neka koriguje, no ja pretpostavljam da je dobila ime po gostima iz susedne Mađarske koji su učestvovali na Ljubičevskim konjičkim igrama. Iskreno, i ne pamtim šta je tu ranije bilo. Kao da je od postanka sveta tu bio samo “Čikoš“. Ako krenete od “Reči naroda“, nailazite najpre na “predstražu“ kod sarača gde su, završivši svoje tekstove, sedeli Mića Ilić i Paja Tomić. Onda stižete do “Čikoša“. Ako je dan, pa još petak prepodne, mogli ste da zateknete Purcu i njegove drugare, muzikante. Gile ih je zvao u šali “Purcani“. Uveče, kada je leto, duž trotoara, od prodavnice “Uradi sam“, pa do tv-mehaničarske radnje majstor-Trifuna, strpljivo su čekali parovi da se oslobodi neko mesto u bašti. U samoj kafani na nekim stolovima nije moralo da piše “rezervisano“. Znalo se gde ko sedi. Sedamdesetih godina tu su radili kelneri (“ugostiteljski radnici“) koji su nas znali u dušu, kao i mi njih. Nekima ova imena ne znače ništa, a nekima od nas – mnogo. Zavisi od broja godina. Milija, Smilja (sestra Miće “Luga“), goropadna i dobrodušna Vesna Čedina, Pera, Života, Mikica, Draganče Lepi (Vlastin sin), Katica…Pod tim kestenovima mnogi su postali ljudi. I da podsetim, zbog ovih mlađih; baštom se nije smatralo sedenje na trotoaru i izbacivanje stolova na kružni tok kad se saobraćaj leti zatvori…A ući u “Čikoš“ bilo je pitanje prestiža, lične hrabrosti pa i drskosti. Sedeti u istoj prostoriji (koja je početkom sedamdesetih dobila i salu za ručavanje) sa doktorom Micom, Savom, Giletom, Mićom, Slobom “Trpčetom“, doktorom Ducijem…E, to je značilo da ste već stasali da budete zapaženi u gradu kao neko “ko obećava“. Kada je počela privatizacija, postavljene su nastrešice od leksana i – već je deo čari sedenja u bašti bio okrnjen, jer od kiše su nas do tada čuvali oni ogromni kestenovi. U toj kafani sam proslavio svoj poslednji ispit pred diplomski. Odneo sam dva sata pre večere Vesni bocu šampanjca, da iznenadim moje goste. Moglo se to tada. Prođite sada pored tog mesta. Ne bih da trošim reči, ni da vas nerviram, jer od jedne autentične, prave bašte, ostale su ruine. One nastrešice propadaju, niko s njih ne čisti lišće ni kestenje, a priče o tome kako će to jednog dana biti letnja pozornica slušamo već duže vreme. Verovatno će i biti, ali – za sada je ovako. Čak je postojala ideja da se te nastrešice prebace na novo groblje, da ne kisnu ljudi kad ih je već muka tamo naterala…
“Karpati“ su bili, kao svaka prava kafana, drugačiji. Otvoreni su početkom sedamdesetih. U “Karpatima“ ste mogli da sretnete fudbalere, rukometaše, da slušate o nameštaljkama i o tome kako je koji sudija bežao kroz kukuruze ili primio prase da sudi “pošteno“. Kada je podignuta zgrada “komiteja“ onda su tu počele da zalaze i važnije ličnosti, a i sam restoran se značajno proširio. Za one koji stvarno ne pamte mnogo: krajem šezdesetih tu je (levo, gde je bila sala za ručavanje) bila stolarska radionica majstor-Steve, a desno je bila streljana za vazdušno oružje! Tu smo bežali s časova. Nesrećnih devedesetih tu su se nedeljom ujutru sakupljali vozači kombija koji su vozili za Vičencu (ili Vićencu, kako Srbi vole da kažu). I “Karpati“ su imali svoju reprezentaciju od osoblja. Čuveni Dragan Živković (kćerka, Sunčica, uspešan lekar, bila je odličan recitator i nadahnut pesnik), sve je dočekivao s diskretnim poluosmehom, a kada bi se nešto našalio, gledao bi pred sebe, da slučajno ne uvredi mušteriju. Da, reč je o Draganu koji je kasnije otvorio restoran “Kum“, pokrenuo “Atlantik“, itd. Gospodin – i poslovođa i radnik. Priča o ovoj kafani nezamisliva je bez Duleta Krnje, Drage “Buljegana“, Evice, Jace, lepog Slobe Nikolića, Pocića starijeg, Božice za šankom, Zorice u kuhinji…Poslednji je ključ okrenuo Mića koji je usred Leskovca pobeđivao na roštiljijadama najbolje leskovačke majstore, a napravio je i pljeskavicu za Ginisa. Kako je zatvorena? Bizarno. Kažu – neko se setio da podigne cene zakupa i zakupac je izašao iz lokala. Možda je i reč o restituciji ( pravna mera koja je više zgrada u Požarevcu upropastila nego što je sačuvala); kako god, propada na naše oči. A reklama još uvek stoji. Pravljena da traje.
“Lovac“ je bio omiljeno mesto oficira, milicionara i penzionera (nešto kao klub “Mladog radnika“ koji je bio na suprotnoj strani parka u Drinskoj, samo što je “Lovac bio veliki i s lepom baštom). Tamo je radila Smilja (“Visoka“, tako su je zvali da bi je razlikovali od one iz “Karpata“), dugo je i Dule Krnja tamo bio…U toj lepoj bašti čak je izvesno vreme radila i diskoteka. Ako neko ne zna o čemu pišem, tu se sada nalazi jedna banka (da je ne reklamiram). Isto kao i u “Dva bela goluba“ na početku novosagrađene Tabačnice. I oni su odlepršali. Kratko vreme, početkom sedamdesetih, tu je bila čak i samousluga.
Kada je otvoren hotel “Dunav“, to je bilo mesto gde su pravljene velike svetkovine – svadbe, obavezne maturske večeri, razni ispraćaji. To je bilo i priznanje kelnerima – kroz hotelsku restoraciju (kasnije i aneks) prošli su mnogi sjajni profesionalci. Mića Obradović (kasnije otvorio kafanu “Lug“; žena, Goca, radila je u “Avali“ , a sinovi njegovog poslovnog partnera, Smilje, Srećko i Gliga, drže u gradu popularne ćevapdžinice). Rade Marinković i Rada (kasnije su otvorili “Rađevinu“) obeležili su jedno vreme. Neizostavni Kepa, koji broji svoje poslednje radne dane pred konačno penzionsanje u “Innu“, Šljapa (da, onaj Šljapa koji je pre i posle tog izleta u društvene vode, držao popularnu kafanu – najpre u podrumu milicije, a potom u svojoj kući; ni ona više ne radi), Boban “Pljeskavica“…Ako mislite da pojedete nešto u nekadašnjem glavnom restoranu, zaboravite na to. Sada je tamo kockarnica. Gosti se hrane na međuspratu; o tome da je zahvaljujući hotelu “Dunav“ Požarevac petkom postajao srpski Nešvil, mesto gde su se ugovarale svadbe, da ne pričam…Aneksa odavno nema. Novi vlasnici su našli drugačiju računicu i tu im se nema šta zameriti.
“Žirovni venac“ je priča za sebe. Na tom mestu je oduvek bila kafana. Njen prvi vlasnik bio je otac Milivoja Živanovića, Đorđe. Kada je podignuta “Lamela“, na tom ćošku je otvorena kafana istog imena. To je bilo mesto za nas iz kulture pošto nam je tu bilo najbliže. Posetioci kafane pamte Vitu, Krstu, ali i Miću koji je iz “Čikoša“ prešao u tu kafanu. Danas na zidu te zgrade stoji bareljef kao spomen na Milivoja. Kafane, naravno, nema. Spomenuh Bobana “Pljeskavicu“, pa da se podsetimo i kafane koja nije bila gradska, ali je imala više šmeka nego mnoge u samom gradu, a čemu je on mnogo doprineo. Reč je o “Moravskoj laguni“ koju je, po svoj prilici, sazidao “BIP“. Za “Lagunu“ je moralo da se najavi i rezerviše jer je to bilo veoma popularno mesto. Tu je Milivoje Živanović uz muzike pesme “Oj, Moravo“, govorio rodoljubive pesme koje su se u to vreme smatrale nacionalističkim. Na onom lepom platou održavane su sve do pred kraj sedamdesetih “Ljubičevske noći“ kada su prebačene u sam grad, istovremeno ispred “Čikoša“ i na parkingu hotela “Dunav“. Dođu dve ekipe muzičara i zabavljača i onda se “rotiraju“. Kako danas izgleda “Laguna“? To možete da vidite jednom godišnje kad se održi čuvena “majska gitarijada“ pred proređenom rokerskom publikom.
Spomenuću i dve kafane, koje su kao pojava bile retke i za veće gradove. Mali i veliki “Imperijal“. Jedna prekoputa druge. U velikom “Imperijalu“, u srcu grada, sakupljalo se društvo iz opštinske uprave (“načelstva“), a mali “Imperijal“ je bio neverovatno šarmantna kombinacija velike, prave gradske bašte, i male kafane na čijim zidovima su bili stihovi Đure Jakšića i drugih pesnika. I to nije sve; u toj kafanici prvi put su se u Požarevcu upisivale značajne ličnosti, najviše gosti “Požarevac filma“, ali i drugi. U velikom “Imperijalu“ je sada neka vrsta “produženog“ kafića, a mali “Imperijal“ odavno ne postoji. A na sredini korzoa bio je čak i Gradski podrum. Istina živa.
Ovo je samo deo sećanja. Mogao bih da nabrajam još dugo kojih kafana više nema, pa da opet neku propustim, kao i imena ljudi, stoga neka mi svi oproste. Napisah već da ovo nije naučno istraživanje, već lično sećanje. Prilično nestabilna kategorija. Mnoge od tih kafana su bile privatne; ako ste hteli da malo bacite kartu i izgubite pare, to ste mogli kod “Save Džamasa“ ili kod “Stevića“. “Živojko“ je bio eksluzivno mesto na periferiji zahvaljujući gazdi koji je znao šta znači dobra kuhinja i usluga, “Vule“ je jedini radio do ponoći; kod “Duce“ na Lučičkom putu mogli ste da vidite i šofere iz susedne garaže “Dunav-Morave“, ali i poslednjeg komandanta počasnog bataljona, majora Femića, koji je ispratio Tita, potpukovnika Stoleta, magistra farmacije, itd. “Dobro jutro“ je imalo uvek domaćinsku kuhinju i muziku, itd, itd. Ostalo dopunite vi, po svom sećanju jer nismo svi mogli sve kafane da obiđemo, a nismo, kako već napisah, ni išli svi u iste kafane – inače ova priča ne bi imala svrhu. “Tulba“, “Tabana“,“Džokej“, “Vesela Bosanka“, “Složna braća“…ko će sve da popamti.
Da li sam tužan zbog ovoga? Ne, nije reč o tome. S tugom bih se nekako izborio. Ono što osećam je čežnja, prava i neotklonjiva. Čežnja je trn u sećanju. Ni jedno ni drugo ne mogu da se uklone. Za ove kamičke kafanskog mozaika dugujem zahvalnost mom drugaru Slobodanu Joviću – Kepi koji je radio u većini spomenutih kafana, pa ga nisam posebno navodio. On je, kao pravi gradski kelner, sa svojim gostima bio najpre prijatelj, a tek onda onaj koji treba da ih usluži. Ako vam ovo zvuči kao nostalgija, nemojte se brinuti. Neko će, kroz tridesetak godina, sa sličnim osećanjima spominjati sadašnje kafiće. Dok je ljudi, biće i kafana. Nekako je jelo bilo mnogo slađe kad prođe kroz šuber, a piće stigne sa šanka, na tacni…Kao i ova priča.
U sledećem nastavku: “Ispod Mire…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala ''Sergej Bondarčuk'' u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala ''Bosfortski agoni'' u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade - Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
- ‘’Pikova dama’’ - 28/11/2023
- Srpska drama - 21/11/2023
- MIRINA KRUŠKA - 14/11/2023