1240560_10151619724842544_1930296362_n

Ima neka javna veza…

Osmatračnica
Dragi Ivić

Ima neka tajna veza…

Ima neka tajna veza
za sve ljude zakon krut
njome čovjek sebe veže
kada bira neki put

Sidro koje lađu čuva
da ne bude buri plijen
tone skupa sa tom lađom
jer je ono dio nje

Refren:
Ima neka tajna veza
tajna veza za sve nas
ima neka tajna veza
tajna veza za sve nas

Ne verujem da ima nekoga ko ne zna za ove stihove. Grupa “Bijelo dugme“ učinila ih je popularnim. U senci njihove popularnosti ostao je podatak koji je dovoljno veliki da se ne može zaobići – te stihove napisao je jedan dobri čovek, osoba kakva se ne rađa često. Duško Trifunović, putnik kroz večnost, svojim stihovima otvorio je vrata slave mnogim rok i pop grupama.

Nisu ni svi bravari bili isti u staroj Jugi. Tako je bravar Duško iz Sijekovca kod Broda stigao u Sarajevo u svojoj 24. godini. Da se talenat, kao ni voda, ne mogu sakriti niti sprečiti da izbiju na površinu, njegov život jeste jedan od najboljih dokaza. Do odlaska iz Sarajeva, objavio je dvocifren broj knjiga poezije, četiri romana, drame, uređivao antologijske emisije na televiziji. Preko 300 pesama je, sasvim sigurno zahvaljujući njegovim tekstovima, postalo popularno. Bio je dobra vila i zaštitnik mnogih rok muzičara, gromobran od političara, urednika i njihove paranoje. Napisah – otišao iz Sarajeva. Ne, nažalost. Nije on otišao, niti bi ikada otišao da nije bilo ludaka koji su počeli, ko zna koju po redu, deobu na nesrećnom tlu Balkana. Njegova nesreća i izbeglički usud bili  su sreća za Novi Sad gde se skrasio i na čijoj televiziji je radio. Pri tom se uopšte ne pitam zašto je baš izabrao Novi Sad, a ne, recimo, Beograd u kome bi sigurno našao mesto. Ne pitam se jer sam uvek, kao mlađi, na pitanje – u kom bi još gradu želeo da živim, smesta odgovarao – Sarajevo ili Novi Sad. Šta ga je odnelo tako rano? Bolest? Tuga? Nostalgija? Suočavanje s besmislom zla na koje nije mogao da utiče? Ko bi ga znao…za svoj večni vidikovac odabrao je Sremske Karlovce.

Nisam imao sreću da se s njim družim, mada sam se upoznao s njim u našem gradu. Bio je to čovek kakvim sam ga inače zamišljao. Došao je da jednom anonimnom slikaru-amateru, zemljaku, otvori izložbu u tadašnjem domu JNA. Za vreme kratkog druženja, tiho, prisebno, kao da priča o nekom drugom, govorio mi je o tome kako je prve svoje dane u Srbiji provodio po vozovima, pošto izbeglice nisu plaćale kartu.

Nisam ja imao sreću, ali zato jedan moj prijatelj jeste. Kažu – kad uđe sreća, ponudi joj stolicu. Ova priča inspirisana je još jednom “izbeglicom iz besmisla“, čovekom koga su birale pesme i okolnosti, ali i on njih. U naše, požarevačke i kostolačke živote,  neosetno se uselio, onako kako živi i kako se ponaša, Branko Pražić. Kao da je oduvek bio među nama. Životne okolnosti dovele su ga među nas. Pokušavam da ne izgovorim reč ljubav, jer ga je ona zaista ovde nastanila, ali mi to ne ide, toliko se ona podrazumeva.  Ne ide mi ni da to prećutim, jer poznajem ta dva divna bića, Branku i Branka, čiji životni tokovi po širini i tempu liče na Dunav, na čijim obalama su se našli. Malo ko je umeo, u početku, u ovoj narcisoidnoj varoši to da vidi i da se oplemeni njegovim diskretnim šarmom izvanrednog muzičara. Ova sredina ume da bude nemilosrdna prema došljacima. Branko je brzo i ovde postao poznat, ali nije ni pre toga bio nepoznato ime, naprotiv! Grupe “Cvrčak i mravi“ i “Sunčeve pege“, predstavnici unikatnog muzičkog pravca – vojvođanskog bluza i pop muzike, nalaze se u  dve muzičke enciklopedije, fonoteci Radija Novog Sada, u brojnim tekstovima tada popularnih muzičkih časopisa, i u sećanjima svojih poštovalaca. I on sam je uspešno krčio sebi put kroz trnovito područje pop muzike. Srbi i za Njujork umeju da kažu da je mali, pa tako i Novosađani sigurno smatraju da Novi Sad nije veliki grad; stoga je logično da su se ovakva dva individualca lako srela, prepoznala i zbližila. Od aprila 1992. godine, do Duškovog odlaska, 28. januara 2006. godine, uspeli su da svoj talenat, dobrotu, sjaj izgovorene i otpevane reči neštedimice poklone gledaocima na preko 400 programa širom Srbije.

Branko je komponovao preko 30 pesama na Duškove stihove, a objavio je i kompakt disk. Napisah da je Duško otišao. Nije, naravno otišao; on se samo malo odmakao da nas posmatra. Nije otišao jer je previše nas koji tu činjenicu ne prihvatamo. Branko je po tome prvi, jer se odlučio da sve ono što je od Duška naučio sačuva na svoj način. Tako je stvoren program koji je nazvan, kako bi drugačije, “Ima neka tajna veza – sećanje na Duška Trifunovića“. Duško je govorio: ’’Stari moj, posle našeg programa publika odlazi kući sa osmehom na licu i suzom u oku.’’ A kakav je Brankov odgovor? Onakav na kakav nas je navikao i kakav znamo otkad ga poznajemo: pojačava se svetlo, publika se utiša, a na scenu, s gitarom, izlazi jedan patinirani dečak čiju radost muziciranja ne mogu nikakve godine da potisnu ili prikriju. Teku stihovi i uspomene, ti zavodljivi znaci pored puta koji nam ne daju da zaboravimo momente kada smo bili najbolji. Po ko zna koji put počinje magija. 

PS

Bio sam u prilici da jednom budemo na sceni zajedno. Moj porok se zove recitovanje i to me je ohrabrilo da mu se pridružim. Umem da pevam, ali se ne bih usudio pored Branka to da radim. Kada sam završio, on se uz onaj široki, iskreni osmeh, našalio citiravši verovatno opet Duška Trifunovića: “Tako mi i treba kad povedem nekog ko dobije više aplauza od mene“. Naravno da aplauze nismo merili, nismo ni osećanja, ali nije mogo da nam izmakne diskretni bljesak poneke suze iz publike. “Pletersi“ bi to nazvali – “dim u tvojim očima“. Stoga sam i bio slobodan da ovaj tekst naslovim upravo ovako: ništa u toj vezi Branka i Duška nije tajna, naprotiv – sve je javno, otvoreno, plemenito i lepo. Ako je nekome i nerazumljivo, onda je taj neko osiromašen za onaj osećaj koji publika svaki put ponese sa sobom posle Brankovih koncerata, kada se treba vratiti u stvarnost. Rekao bih, i tome služi umetnost.

U sledećem nastavku: “Cvrčak i mravi“

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)