Mira Banjac

MIRINA KRUŠKA

Osmatračnica

Jedna kruška raste u Sunčanom parku…

Seća li se neko poznate knjige (prema kojoj je snimljen i odličan crno-beli fim) “Jedno drvo raste u Bruklinu“? Napisala ju je Beti Smit. Vrteo sam se oko ovog naslova kako bih i sam mogao nekako da ga iskoristim kao metaforu, pišući o jednom drvetu koje raste u Sunčanom parku, neposredno ispred upravnog ulaza Centra za kulturu. Nekako mi nije išlo, jer je događaj koji ću opisati potpuno autentičan. U njemu mogu samo da nedostaju neki detalji, inače, ništa nije dodavano niti glorifikovano ili ulepšavano. Sve je od reči do reči istina.

Pamtite li dobrog duha Centra za kulturu, našeg Mireta – Miroslava Stefanovića? Referent opštih poslova, devojka za sve, kako bi se to reklo. Za njega nije bilo nerešenog radnog zadatka, ili neispunjene obaveze. Sticaj okolnosti da smo, do njegovog preranog odlaska, on i ja bili jedina dva čoveka koja su gledala sve predstave Glumačkih svečnosti. Takva je bila protokolarna organizacija. Mire je znao gde sedi žiri, sačekao bi poslednjih pet minuta, dobio njihovu cedulju sa odlukom, neprimetno stigao do mene i ja bih ispisao ime pobednika na diplomi (“Spomen na glumca“). Tako je to išlo godinama. Kada je nekako došao red i na mene da budem direktor, rešio sam da sebi malo olakšam posao, a nije više bilo ni Mireta. Diplome su štampane u stilu univerzalnog obraćanja, tako da je vlasnik diplome znao da je upravo njemu ona dodeljena. Ime glavnog pobednika smo, kao i do tada, rešavali uz pomoć zlatare “Perić i Perić“ jer smo imali vremena. Pošaljemo ujutru Zokiju ime, on to izgravira, majstori zalepe ili zakucaju pločicu za postolje statuete i stvar rešena.

Zašto se svega ovoga sećam? Zato što je sticaj okolnosti hteo da jednu od naših najvećih glumica svih vremena, Miru Banjac, sićušnu, napaćenu ženu uz čije ime je išlo stotine nezaboravnih uloga, naš festival nekako zaobilazio. Dešava se to u pozorištu, nije bilo nekog posebnog razloga. Neke ljude su nagrade zaobilazile iz milion neobičnih razloga.  I Peru Kralja, genijalnog glumca, nagrade su mimoilazile, a mogao je da dobije i оskara, kakav je to glumac bio.

 Kako god, za XXIII glumačke svečanosti, 2018. godine, u stručnom žiriju našli su se Mira Banjac, Ana Sofrenović i Miki Radonjić. Žiri publike bio je u sastavu Dejan Dačić, Marija Papović i Marko Savić. Mira bi došla na jutarnju kafu, čašicu razgovora i druženje, ali to je neka druga priča. Zvao sam je i zovem je “Majka Mira“, a taj deo neka ostane baš samo njen i moj,  jer se tiče zajedničkih uspomena iz ranijeg života. Te godine smo promenili običaj pa smo promociju ( njene auzorizovane biografije “Ne daj se“ koju je priredila Tatjana Nježić) napravili u podne, umesto pred predstavu, kada najmanje ljudi dođe (ko će još da dođe u 18 sati u pozorište, prisustvuje promociji, pa da čeka početak predstave, itd?). Termin je bio pun pogodak, a poseta je bila izvanredna. Međutim, poseti je prethodilo nešto što samo život može da izrežira i niko više.

Moj veliki prijatelj, jedan od pionira dramskog amaterizma Srbije, a Kostolca svakako, profesor (svi ga tako zovu) Rade Đorđević, svratio je sa svojom nerazdvojnom Bisom, tihim, spokojnim bićem, kojoj bih se ja bezmerno svaki put obradovao. Tu je bila i Danijela Kostić Todić, njegova učenica i prijateljica mog diplomca Bojana Nikolića, tada direktorka “Komercijalne banke“, koja je za svaki naš festival (tada smo ih imali tri)  pripremala luksuzne nagrade za pobednike. Naravno, tu je bila i Mira. Rade, onako spontan ali i koncentrisan, odmeren, počne svoju priču: “Znate šta mi se malopre na pijaci dogodilo? Pričam Bisi, pred jednom tezgom sa sadnicama, kako treba da se upoznamo sa Mirom Banjac, jer treba da nas posle promocije Danijela odvede na ručak, da se družimo; prodavac sadnica koji je sve to slušao smesta je reagovao: Ja sam iz Trstenika. Obožavam Miru. Molim Vas da joj ponesete ovu sadnicu kruške, zove se “Karmen“. Poklon se, naravno, ne odbija i ja sam doneo tu sadnicu, a Vama, gospođa Miro, evo ovde sadnice pa posle gledajte  šta ćete dalje s njom, naći će se valjda neko mesto u Novom Sadu i za nju“.

Meni nije đavo dao mira, jer vidim da je Majka Mira prihvatila poklon od srca, ali kao praktičan čovek znao sam da će s tim drvcetom imati problema. Treba to sačuvati ovde još nekoliko dana, spakovati ponovo, poneti i paziti da se ne slomi, naći negde mesto u Novom Sadu, angažovati čoveka da zasadi, itd. Stoga sam predložio: “Majka Miro, imamo mi ovde lep park. Dok bude trajala tvoja promocija, naš čovek će neopaženo zasaditi ovu sadnicu. Posle promocije mi ćemo lepo izaći, najaviti o čemu je reč; ti simbolično prevrni nekoliko grumenova zemlje motičicom i to je to…Ali da niko ne zna dok se ne završi promocija, jel’ važi?“. Majka Mira se nasmejala od srca i rekla – “A da sam ja to predložila, našao bi se neko da kaže – eto, hoće da bude viša od Milivoja“. Nasmejali smo se, naravno. Ideja je prihvaćena odmah, ne zato što ju je izneo direktor, već zato što je to bilo prirodno i logično. Tekla je promocija, izvanredno posećena, s mnogo pitanja; nezaboravna, najkraće rečeno. Ko nije znao, mogao je da se uveri kakav je težak, paćenički život imala ova dobra duša. Kad se sve to završilo, ja sam pozvao sve prisutne (tada je u Požarevcu bilo i mnogo novinara, kamermana), da izađemo u Sunčani park ne govoreći im o čemu se radi. Tek pred sadnicom, koju je tehnički zasadio, umesto Mire, Siniša Korunović, naš hauzmajstor, rekao sam o čemu je reč. Da li da vam opisujem reakciju prisutnih?

Kruska

Od tada je proteklo, eto već više od pet godina. Ja i sada, povremeno, prođem pored Centra za kulturu. Svratim, pozdravim one koje još znam. Odem na poneku predstavu. Pozovu me kolege za Novu godinu, ne mogu da grešim dušu, sete me se. Nije da me ne vuče nešto tamo. Vuče me, život sam tamo proveo, ali pošao sam od najpre od sebe: “Nemoj da se tamo pojavljuješ previše, neka njih, neka idu dalje, znaće oni i bez tvog popovanja i čantranja da rade kako treba“. 

Ipak, kad krenem prema autobuskoj stanici, prođem uvek tom novouređenom stazom koja vodi pored kruške koja se nalazi levo od biste, nekoliko metara udaljena. Iskreno, mislio sam da će ta sadnica biti već drugog, trećeg dana skršena. Nije. Eno je, raste , Mirina, naša “Karmen“. Nije baš kao u Bruklinu, ali od srca jeste, zato je valjda niko i ne dira.

 U sledećem nastavku: “Srpska drama“

Tekstove objavljujemo utorkom

Latest posts by Dragi Ivić (see all)