Naslovna

Mister Dolar

OSMATRAČNICA

Ova valuta postala je zaštitni znak ne samo jedne zemlje, berzantskih čudotvoraca, neokolonijalizma, već i statusnog simbola. Stoga nije ni čudo što je naš najveći dramski pisac, Branislav Nušić, toj pojavi (jer dolar jeste više od novčanice) posvetio jednu veoma interesantnu komediju. U njoj, uz mnoštvo uobičajenih aluzija na račun malograđana i skorojevića (sada se oni zovu tajkuni), on na svoj način pokazuje kako novac može lako da pokvari ljude i da ih izmeni. Verovatno se vodio Vukovom izreko da ljudi pokažu svoje pravo lice tek kad se napiju, naljute ili – obogate. O tome koliko je taj izum koji se pojavio na antičkom ostrvu-državici Lidiji važan, svedoče i brojni hitovi ispevani na tu temu. Svakako su najpoznatiji oni iz filma “Kabare“ (za koji Ginis tvrdi da je dugo bio jedini film bez srećnog kraja), ali i hit grupe “ABBA“ koji ima čak i verziju na ruskom jeziku.

Ove godine proslavlja se 160 godina od Nušićevog rođenja. Neko to obeležava, a mi iz sveta pozorišta njegov rođendan proslavljamo. S pravom. On se nalazi na vrhu komediografske vertikale koja počinje s Kostom Trifkovićem, a nastavlja se Jovanom Sterijinim Popovićem. Za vreme svog burnog života napisao je 18 komedija, šest drama, tri tragedije i dva libreta (između ostalog, libreto za našu prvu operu, “Na uranku“ koju je komponovao Stanislav Binički). Pri tom je živeo u na početku ulice prigodnog imena – Šekspirovoj. Interesantno je da spoj velikana ne mora da bude uvek redak. Jedan od naših najvećih lingvista svih vremena, dr Ivan Klajn, živeo je u Zemunu u ulici Vuka Karadžića.

Baš zbog svoje iritantne teme koja je u sociološkom i kulturološkom smislu bila na ivici subverzivnosti (“novac kvari ljude“, tako bar misli većina onih koji ga nemaju dovoljno), ovaj tekst igran je mnogo puta, uzimajući u obzir da su Nušićevi favoriti kod publike bili i ostali “Gospođa ministarka“, “Ožalošćena porodica“, “Dr“, “Pokojnik“, ‘Sumnjivo lice“, i uvek aktuelni “Narodni poslanik“. S obzirom na to da je Nušić (Alkibijad Nuša) poreklom bio Cincar, nije čudo što je umeo da onako plastično, s mnogo žaoka, opiše i oslika uticaj novca. Koliko novac može promeniti ljude, pokazao je tako što je u tekstu dozvolio jednom blaziranom bogatašu da, kroz pomalo surovo poigravanje, kelnera “obogati“ lažnim telegramom u kome ga obaveštavaju da je nasledio milion dolara! Tako je gledaocima omogućio da se uvere kako ljudi mogu brzo da promene svoje “mišljenje“ i odnos prema iznenadnom bogatstvu i kelneru, čija je osnovna osobina, servilnost, naglo postala i njihova.

Zahvaljujući svojoj satiričnosti, ovaj tekst dvaput je ekranizovan (što nije baš čest slučaj ni kod velikih produkcija), a pozorišnih izvođenja bilo je desetine. Premijerno ga je izvelo Narodno pozorište u Beogradu 1932. godine, zatim Narodno pozorište Dunavske banovine u Nišu (1932), da bi ga dve godine kasnije obnovilo, a onda još jednom, treći put, stavilo na repertoar pred rat. Posle rata Pančevci ponovo “otkrivaju“ taj komad; za njima to radi i Pozorište beogradske komedije. Na repertoar ga stavljaju Zaječarci, Leskovčani, Užičani, gotovo sva beogradska pozorišta i to više puta; tu su i Somborci, Kragujevčani, Subotičani, Vrščani, Piroćani, ali i brojna amaterska pozorišta. Bio sam u prilici da odgledam ovu predstavu u više postavki, a najlepši utisci ostali su posle izvođenja Kikinđana, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Pozorišta na Terazijama, itd… Neka pozorišta su čak i dva, tri puta premijerno igrala taj komad, i uvek je bio uspešan. Razlog je, siguran sam, svima jasan. Nušić je bio veoma blagonaklon pisac. Voleo je svoje junake i predstavljao ih je pomirljivije i lepše nego što je to okolina radila. Pisao je i klasične drame (“Knjiga druga“), a “Mister Dolar“ nalazi se na fluidnoj ivici komedije i farse.

Kad smo već kod dolara, hajde malo i njime da se zabavimo. Ta novčanica i odnos prema njoj govori mnogo više od svakodnevnih vesti koje slušamo ili čitamo o najvećoj zemlji u kojoj je on valuta (Amerika nije jedina, jer još nekoliko zemalja koristi taj naziv za nacionalnu valutu). U našem kraju dolar je “redak zver“, pa i u vreme onih devedesetih, on nije mogao da se tako lako nađe. Kod nas su bile daleko popularnije marke i šilinzi. Kada bi se dolar našao ili bio zaplenjen od dilera, samo kod tih novčanica beleženi serijski brojevi u prijavama.

Nekoliko redova iz istorije treba posvetiti ovoj novčanici, kako bismo lakše razumeli zašto je ona toliko važna. Dolar je dobio ime po španskom dolaru. Ta imenica nastala je lingvističkim prilagođavanjem španskom govornom području od reči talir, nama dobro poznatoj. Pošto je Španija, zajedno s Francuskom, ali i Velikom Britanijom, Holandijom (koja je takođe imala dolar) i Nemačkom, bila dominantna na značajnom delu te države u stvaranju, širom Amerike mogli ste sresti mnogo novčanica pod raznim imenima, nominacijama, dizajnu, vrednosti, vrsti emisije, itd. Španski dolar kog su sami Španci zvali “Ocho reales“, odnosno “peso“ (težak) bio je legalno sredstvo plaćanja u SAD čak do 1858. godine. Podsetimo da je Američki rat za nezavisnost završen mnogo ranije, 1783. godine. Šestog jula 1785. dolar je izabran za zvaničnu valutu, a put do njegovog konačnog ustoličenja potrajao je još nekoliko decenija jer tada je vladao tzv. zlatni standard; štampani novac morao je da ima pokriće u zlatnim ili srebrnim rezervama.

Vremenom je paritet dolara prema zlatu stalno opadao. Već 1960. godine pokazalo se da su dolarske rezerve nekih država prestigle vrednost zlata deponovanog u trezorima Federalnih rezervi. Nikson je 15. avgusta 1971. ukinuo mogućnost zamene dolara za garantovanu količinu zlata, a 1976. godine ukinuta je zabrana privatnog posedovanja zlata. Zlatni standard opstao je do 1971. godine. Mnogi ekonomisti to tumače prećutnim priznanjem Amerikanaca da ne mogu više kontrolisati realnu vrednost dolara, jer bi bi svako poređenje trenutnih zaliha novca sa zlatnom podlogom jasno pokazalo koliko je malo njegovo realno pokriće.

Stoga je smišljen relativno komplikovan način štampanja i “pokrivanja“ vrednosti dolara. Generalno, centralnu kontrolu nad njegovom emisijom imaju Federalne rezerve (Federal Reserve Banking system). Dvanaest centralnih banaka imaju pravo da, uz dozvolu Federalnih rezervi štampaju dolar u skladu sa svojim kapitalom. Teorijski. Svaka od tih banaka ima zasebno slovo na “svom“ dolaru. Koga baš interesuje, evo da i to napišemo, pa za slučaj da se nekome zateknu dolari u ruci, znaće ko ga je štampao. Čikago ima oznaku G, Boson A, Njujork B, Filadelfija C, Klivlend D, Ričmond E, Atlanta F, Sent Luis H, Mienapolist I, Kanzas Siti J, Dalas K i San Francisko L.

Još nekoliko detalja vezano je za dolar. Na svim novčanicama nalaze se likovi američkih predsednika, pri čemu su sve iste veličine, što otežava slepima da ih razlikuju. Preovladava zelena boja (“zelembaći“) zato što je u vreme početaka masovne štampe zelena boja bila najteža za falsifikovanje. Inače, smatra se da se dve trećine novčane mase dolara nalazi van SAD.  Osim numizmatičkih rariteta, smatra se da su najskuplje novčanice one koji su astronauti vratili iz svojih misija na Mesecu. Da li će dolar (za koga ekonomisti kažu da ima trenutno veoma malu pokrivenost, s obzirom na to da se ukupni dug SAD meri u trilionima dolara) i dalje biti rezervna valuta, ne znamo. U istoriji mnogo toga se dogodilo što je mnoge znalce dovodilo u zabludu. Stoga se vratimo našem Nušiću. Njegovi likovi, bez obzira da li će i koliko dolar biti dominantan, jesu večiti jer se pokazalo da su ljudske karakterne osobine nešto što se najteže menja.

U sledećem nastavku: “Ako samo, ponekad…“

Tekstove objavljujemo utorkom
Na fotografiji je novčanica koja je bila na Mesecu. Na poleđini su potpisi kosmonauta.

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)