POŽARNA OLUJA NA DAN SVETOG VALENTINA U DREZDENU

Dan kada su deca umesto radosti doživela užas

Pred nama je „Dan zaljubljenih“. Najobičniji potrošački praznik, kada se momci i devojke sete romantike koju zaboravljaju drugim danima u godini. Uveden je pre par decenija i „slavi se“ 14. februara. Povezuje se sa Svetim Valentinom, iako „zaljubljenost“ nema nikakve veze sa ovim katoličkim svecem, a još manje sa pravoslavnim Svetim Trifunom.

U tradiciji zapadnog hrišćanstva Sveti Valentin je često slavljen raznim veseljima ili vašarima koji bi najveću radost izazivali kod dece. Tako je bilo i ratne 1945. godine u nemačkom gradu Drezdenu. Karneval je počeo već dan ranije, 13. februara. Iako je Nemačka bila pred porazom u ratu, vladala je slavljenička atmosfera. Hiljade maskirane dece preplavilo je centar ovog prelepog grada. Drezden su često nazivali „Firenca na Elbi“ zbog njegovih baroknih zgrada i uličica. Za razliku od ostalih nemačkih gradova, pred kraj Drugog svetskog rata, Drezden je bio netaknut. Nijednom nije bio bombardovan za vreme rata. Zbog toga se u njega slio najveći broj izbeglica, njih oko 200 000. Oni su, zajedno sa još oko 600 000 stanovnika grada uz karneval pokušavali da zaborave strahote rata i da se Crvena Armija nalazi na samo 100 kilometara od grada.

Kada su klovnovi iz cirkusa odjednom prekinuli predstavu i zamolili hiljade prisutnih da odu u skloništa, većina je pomislila da je to šala. Drezden nije imao nikakve vojne ciljeve, pa samim tim ni protivavionsku odbranu. Skloništa je bilo vrlo malo i bila su u vrlo lošem stanju. Praktično nisu ni korišćena jer do tada nijedna bomba nije pala na grad za sve vreme rata.

Nešto posle 22 časa 13. februara 1945. godine nad Drezdenom se pojavljuju 254 teška bombardera tipa „Lankaster“, koji prvo bacaju razorne bombe od 2 tone, a zatim i zapaljive bombe. U centru, gde su se nalazile prelepe srednjevekovne građevine i slikovite ulice, nastaje pakao. Saveznička taktika bombardovanja zvana „požarna oluja“, zahvaljujući vremenskim uslovima, doživljava svoj vrhunac. Više manjih požara spajaju se u jedan veliki.

Pošto su znali da vatrogasci i spasilačke ekipe dolaze 2 do 3 sata posle bombardovanja, tačno tad nailazi drugi talas bombardera. Za manje od pola sata, između 1:20 i 1:45 izjutra 14. februara, bačeno je preko 1 800 tona bombi. Požar više nije imao ko da gasi. Ni kada je svanulo, napadi nisu prestajali. Novi talasi stotina američkih i britanskih bombardera sejali su smrt među civilnim stanovništvom.

Jedan od najlepših evropskih gradova pretvorio se u užareno grotlo. Oni koji nisu poginuli od eksplozija izgoreli su u požaru, oni koji bi izbegli požar ugušili su se zbog nedostatka kiseonika, a oni koji bi spas potražili skokom u reku Elbu, tu bi nalazili užasnu smrt jer je čak i reka na pojedinim mestima ključala od gorućeg asfalta koji se srušio u vodu. Bombardovanje je nastavljeno i 14. i 15. februara.

Konačan bilans žrtava nikada neće biti tačno utvrđen.

Procene idu od 25 do 135 hiljada mrtvih.

U svakom slučaju najveći broj mrtvih čine civili, među kojima je i veliki broj dece. Drezden nije imao nikakvih vojnih ciljeva, ni fabrika, ni većih jedinica, pa je sasvim jasno da se radi o velikom zločinu protiv civilnog stanovništva. Prva opravdanja Amerikanaca i Britanaca su bile tvrdnje da je Sovjetski Savez to od njih tražio kako bi im olakšao napredovanje. Međutim, ove tvrdnje su brzo dokazane kao netačne. Najverovatniji razlog je bio taj da su Saveznici, sluteći da će po završetku rata doći do zaoštravanja odnosa sa SSSR-om, želeli da Crvenoj Armiji, koja je nedugo zatim osvojila ono što je ostalo od Drezdena, pokažu moć svog vazduhoplovstva.