žuta štampa

Požutela štampa

OSMATRAČNICA

Nekada, ne tako davno, za javna glasila važilo je pravilo pretpostavljene tačnosti. Pravnici odlično znaju da se ta formulacija primenjuje u upravnom postupku, prilikom dokazivanja autentičnosti dokumenata za koje se brine država (izvodi iz matičnih knjiga su dobar primer za to). Ono što vam neko izda u državnoj ustanovi (lokalnoj upravi, sudu, itd) smatra se po automatizmu tačno…Osim, naravno, neke grube greške ili previda. No, to je vrlo retko, jer kancelarijski službenici imaju upravo to svojstvo – veoma retko greše. Eto neke koristi od birokratije. To pravilo je, kako rekoh, važilo i za sredstva masovnih komunikacija: rečeno je na televiziji, dakle – tačno je. Provereno. Piše u novinama. Koliko puta ste se pozvali na tu rečenicu? I zaista, nekada su novine predstavljale male univerzitete znanja, podataka, gramatike i pravopisa. Kako je danas, znamo, nažalost, isuviše dobro.

No, ni u to vreme nije baš sve bilo strogo tačno i doslovno provereno…A ni previše zvanično, strogo. Ljudi su oduvek težili da se na neki način opuste i to je normalno, pa i poželjno. Dosade nam stručni časopisi, ozbiljne teme, važni govori, saopštenja. Uzbudljivo je zaviriti ponekad u tuđi, neformalni život, videti kako žive istinske zvezde; da li su to obični ljudi kao mi, ili su nešto posebno, imaju li grešaka ti naši idoli i kakvih. Takve novine većina ljudi rado (neki i tajno) čitaju uz izgovor “baš da vidim kakvo je ovo đubre“ (i tata bi, sine). Takve novine svi zovemo “žuta štampa“. “bulevarske novine“, “tračarnica“, itd. U poslednje vreme dobile su čovekoliko ime tabloid. Naravno, ništa ti tabloidi nisu bolji od svojih prethodnika, naprotiv. U vreme opšte površnosti i poverenja u internet, svašta može da prođe, pa nekadašnji paparaci, vrhunski majstori za guranje nosa u tuđ život, mogu samo zavideti današnjim “paparacima“ koji sebe u šali nazivaju “kreatorima javnog mnenja“.

Kako je nastao izraz “žuta štampa“? Krajem XIX veka u Americi, zemlji nemogućih mogućnosti, rat za profit vodio se između dve velike medijske kuće – Pulicerove i Herstove. Džozef Pulicer jedan je od osnivača i začetnika bulevarske štampe. Kasnije osniva i novinarsku školu na Univerzitetu Kolumbija. Očigledno mu je dobro išlo, a dokaz za to je da je ovakva vrsta shvatanja novinarstva toliko bila dominantna, da se nagrada s njegovim imenom (Pulicerova nagrada), smatra Nobelom za novinare. Jedan od njegova tri lista, “Njujorški svet“ (“New York World“) nedeljom je imao dodatak “Sunday World“, odnosno “Nedeljni svet“. Taj dodatak su radili vrhunski grafički dizajneri. Nedelja je dan zabave i odmora, stoga je ovaj dodatak bio pun pogodak. Njegov udarni sadržaj je bio komični strip čiji je glavni junak bio kosooki dečak u žutoj majici. Kada je Pulicer počeo s tim dodatkom, pojavljuje se još jedan, veoma ambiciozan izdavač, Viljem Herst. Nabavlja najnovije mašine, udvostručava plate i vrbuje Pulicerove novinare, pa i autora stripa. Njihova deviza bila je “Ako nema istine, treba je izmisliti“. Da podsetim da se jedna naša “fensi“ televizija reklamira sličnim rečima: “mi pravimo vesti“. U novi list, “Njujorške novine“ (“New York Journal“) preselio se i strip s dečakom u žutoj majici. Pulicer je zadržao taj strip, ali s novim crtačem i počela je besomučna bitka za čitaoce.

Svima se to već prilično zgadilo, pa je redaktor trećih novina (“New York Press“), Ervin Vordmen objavio u svojim novinama beskompromisan komentar, kritiku, nazvavši oba konkurentska lista “žutom štampom“. I ostade naziv do danas. Intereantno je da je taj naziv, bar kad je reč o boji, stvoren sasvim slučajno. Pulicerove mašine mogle su da izbace još samo žutu boju kao petu boju. Da je imao tu mogućnost, dečak bi imao, možda majicu druge boje. U tom slučaju, i “žuta štampa“ se ne bi tako zvala, ali se njena suština, petparački sadržaj, ne bi promenila.

U sledećem nastavku: “Sapunica“

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)