Ostaci Narodne Biblioteke Naslovna

Rukopisi ne gore…

OSMATRAČNICA

Rukopisi ne gore

Mihail Bulgakov

 

Vratimo se jednoj skrajnutoj temi. Treba, s vremena na vreme, podsećati na to šta nam se sve na ovom prostoru koji smo izabrali za svoj život događalo. Reč je o knjigama, izumu civilizacije koji je najviše uticao na njen napredak. Predmet učenja, zabave, ali i utehe; to su bile knjige i u ratu. Kako je knjiga preživela Drugi svetski rat u našoj zemlji?

U Beogradu je tada bilo pismeno 86% građanstva, pa su štampana medija mogla najbrže i najlakše da obave svoj propagandni posao, s obzirom na to da su radio prijemnici (inače retki) bili ostavljani privilegovanim saradnicima, uz blokadu određenih stanica i stalnu proveru, a svi drugi su bili konfiskovani. Za neovlašćeno slušanje radija sledila je rigorozna kazna. Književni život, izdavaštvo i bibliotekarstvo su bili najugroženiji. Knjige su bile ti najpodmukliji neprijatelji okupatora i najveći saveznici okupiranog življa, a zbog broja primeraka i bogastva biblioteka, bilo ih je teško, gotovo nemoguće kontrolisati. U kulturnom životu Srbije i Beograda najviše je bila ugrožena knjiga i književnost jer su okupatori odlično znali za moć pisane reči. Književnost je u potpunosti bila pod kontrolom vlasti i bila je uključena u uhodani propagandni mehanizam koji je promovisao napore Nemačke i njenih srpskih saradnika.

Srpska književnost, kao deo ogromnog i raznovrsnog literarnog toka koji slobodno možemo nazvati pansloveskim, pokazala je izuzetnu unutrašnju snagu i vitalnost, bez obzira na ogroman pritisak koji se očitavao u zagorčavanju života pisaca, pa i njihovoj fizičkoj likvidaciji. Mnogi su se povukli u duboku ilegalu, bar kad je književnost i stvaranje u pitanju, čekajući bolje dane. Na vetrometini su ostale redakcije koje nije bilo teško kontrolisati. Ono što se formalno može nazvati književnošću za vreme okupacije bila je gruba zamena za pravu književnost jer je bilo kakva slobodarska misao, napisana i odštampana vodila, najčešće, direktno u logor ili u smrt. Neprijatelj je na taj način pokušao da zatre pamćenje na stvaralaštvo generacija i duhovnu nit našeg naroda, misleći da će stvaranjem takve podaničke književnosti moći da ostvari svoje ciljeve. Napori su mu bili uzaludni jer su, kako je tekao rat i stvari kretale nizbrdo, sve manje imao vremena da ide od kuće do kuće i pretresa i spaljuje privatne, kućne zbirke i biblioteke.

O čemu se pisalo? Teme su morale da budu bliske vlastima i nametnutom kulturnom modelu. Najviše se pisalo o romantičarskim događajima iz naše prošlosti koji nisu ugrožavali mit o natčoveku. Isticane su domaćinske vrline i patrijarhalni život (caru carevo, Bogu božje, pa će sve glave ostati na ramenima). Na nešto višem nivou promišljanja stvari su bile značajno ogoljene: od državnih glasnogovornika i kritičara tražilo se da neskriveno, pa i vulgarno šibaju po komunizmu i semitizmu, slave evropski duh, ali onakav kakav su Nemci zamišljali i podsticali. Kako su mogli da pomire nepomirljivo? I za su se pobrinuli tadašnji ideolozi da se “žaba lakše proguta“: pod plaštom nacionalizma (jedan sjajan poznavalac je to definisao kao „sublimisanu težnju za povratkom tzv. izvornom i neukaljanom vrelu srpske duhovnosti“), koji je bio zajednički imenitelj navedenih tema, sve je bilo lakše: on je bio taj temelj na kome se podizala veštačka, dirigovana kultura, pa i izdavaštvo, odnosno književnost ratnih godina. No, ni to nije bilo dovoljno. Nacisti nisu hteli, isključivo zbog stvaranja bolje slike o sebi, da potpuno zatvore i unište kulturne institucije nacionalnog ranga i značaja (pre svega velike biblioteke, kako u Beogradu, tako i širom Srbije), ali su sve učinili da im otežaju i zagorčaju normalan rad.

Najdrastičniji primer je Narodna biblioteka u Beogradu, koja je u vazdušnim napadima snaga Luftvafe u noći između 6. i 7. aprila 1941. godine, bila pogođena zapaljivim bombama, što je dovelo do uništenja gotovo celokupnog njenog fonda. Ona nije bila kolateralna šteta; ne, naprotiv! Svesno i vrlo precizno je gađana zapaljivim bombama (da se ništa ne prepusti samo ruševinama, pucanju vodovodnih cevi ili slučaju), Pored osnovnog bibliotečkog fonda razvrstanog po raznim odeljenjima, sa  gotovo 600.000 primeraka, stradalo je kulturno blago koje niko ne može realno da proceni: stari srpski rukopisi, povelje i dokumenti, kao i sva štampa iz perioda između 18. veka i početka 20. veka; tu su bile dragocene epistolarne zbirke, mape, crteži, karte i unikati zavičajnog fonda.  Kako svedoče naši istoričari,  izgorelo je oko 350.000 knjiga i oko 500.000 različitih svesaka. Pre rata su se vodile duge rasprave i činili planovi kako da se kulturno blago zaštiti pred izvesnim, dolazećim ratom. Još početkom rata, 1939. godine, formulisan je plan evakuacije kulturnih dobara u slučaju napada na Jugoslaviju i ovim planom je predviđeno da se iz najznačanijih državnih institucija važan materijal bezbedno spakuje i sprovede na unapred određene lokacije širom zemlje. Postupajući prema ovom planu, upravnik Narodne biblioteke u Beogradu Dragoslav Ilić je najdragoceniji materijal spremio za transport još prvog aprila 1941. godine, ali je u narednim danima obavešten od strane Ministarstva prosvete da se evakuacija ipak neće izvršiti, zbog tehničkih nemogućnosti (!)

Upravnik Dragoslav Ilić se preko štampe branio od napada, svaljujući krivicu na Ministarstvo prosvete i na predratnu vlast uopšte, koju je optuživao da nije imala sluha za probleme sa kojima se Narodna biblioteka suočavala tokom dugog niza godina. Do kraja 1941. godine sprovedena je i zvanična istraga. Pri Komesarijatu Ministarstva prosvete formirana je komisija koja je trebalo da ispita sve svedoke i utvrdi ko je snosio najveću krivicu za stradanje biblioteke. Pošto su uzete izjave i saslušani svi svedoci, komisija je oslobodila Dragoslava Ilića odgovornosti i krivicu svalila „na odgovorne više državne vlasti do 6. aprila 1941. godine, koje se, pored svega zauzimanja uprava i prijatelja Narodne biblioteke posle Ujedinjenja, nisu postarale da jedna takva važna ustanova dobije modernu zgradu sa betoniranim trezorima, u kojima je jedino moguće očuvati dragocene rukopise i knjige, u slučaju ma kakvog požara. Sada, posle svih iskustava s našom “braćom“, ne bi trebalo da začudi ni mogućnost sabotaže. Ako su izdajnici mogli da se infiltriraju u tako elitne jedinice kao što su borbene eskadrile ratnog vazduhoplovstva, ne bi trebalo da začudi ni to da je neki birokrata u vladi namerno otezao rešenje evakuacije dobara.

Ni to nije sve. Navedena komisija Komesarijata našla je odluku Ministarstva prosvete pov. br. 15, od 3. aprila 1941. godine kojom je ono naredilo da se “Narodna biblioteka ni druge prosvetno-kulturne ustanove ne sklone iz Beograda, zbog toga što ministar vojske nije mogao dati potrebna prevozna sredstva“. Ovakav zaključak bio je nesumnjivo tačan, ali i spasonosan za vlasti Nedićeve vlade jer su mogli da na doskorašnju jugoslovensku vlast prebace svu krivicu i odgovornost.

Odgovornost Nemaca se, naravno, nije ispitivala.Tek kada je Aleksander fon Ler 27. februara 1947. godine stao pred streljački stroj, žrtve i šteta su makar simbolično osvećene, mada nikad više nisu mogle da budu nadoknađene.

U sledećem nastavku: “Papir trpi sve“.

Tekstove objavljujemo utorkom.

 

 

 

 

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)