Srpska Drama

Srpska drama 

Osmatračnica

Mnogo je istorije po glavi stanovnika. Srpskih stanovnika. Previše, reklo bi se. Nije ona silazila ni sa naših scena. Đura Jakšić je pisao o Stanoju Glavašu, Matija Ban je napisao preko pedeset rodoljubivih dramoleta, naš prvi igrani film bio je posvećen Karađorđu. Pisao je Sterija i o rodoljupcima, drugoj strani patriotske medalje. Poštovali smo mi našu istoriju, naravno. Međutim, šezdesetih i sedamdеsetih godina teško se moglo na srpskim scenama videti nešto što slavi srpsko rodoljublje ili Albansku golgotu. Posle predstave “Na leđima ježa“ inspirisane “Srpskom trilogijom“ nismo, po običaju, pisali pismenu vežbu kako smo doživeli dramu i šta smo u njoj videli. A ta “Srpska trilogija“ bila je naš udžbenik patriotizma. Štaviše, bila je lektira u srednjoj školi. Da li je i sada?

Početkom osamdesetih godina vetrovi promena počeli su da duvaju kroz našu zemlju. Negde je to bilo povetarac, negde orkan (kao na Kosovu, recimo), a negde je bila dovoljna i promaja. Naravno, posle Titove smrti, lako je bilo mrtvom kurjaku rep meriti, pa su mnogi dramski pisci, intelektualci i književnici odlučili da se razgalame na temu napaćenih Srba i srpstva, da dignu glas grmeći kafanskom hrabrošću protiv svih onih koji su nas, tako se tada govorilo, ugnjetavali u tamnici naroda.  Ne branim Tita, samo pišem o našim naravima. Ništa više. Najteže je gledati u ogledalo, zar ne?  Takvi smo mi. Veliki broj onih koji su dobili sinekure, stanove i ugled zahvaljujući više svom podaništvu nego talentu, čije su ‘rodoljubive pesme’ škole i biblioteke kupovale “pod obavezno“, sada su se svojski razgalamili nad lešom okruženim belim ljubičicama. Samo sedam godina pre njegove smrti, za iste te ali jezgrovitije i iskrenije reči profesori univerziteta su katedru zamenjivali zatvorskim pričnama! Ne zaboravimo da su to profesori čiji su pojmovi vezani za etiku odavno postavljeni gde treba, a da su svetski ugled sticali decenijama. 

Slobodu govora Ustav je garantovao, ali nije garantovao slobodu onima koji su govorili.

Lavinu patriotskih tekstova pokrenula je “Sentandrejska rapsodija“ (okidač za jogurt-revoluciju i sve što se kasnije nazvalo dešavanjem naroda). Mesecima nije mogla da se dobije karta za “Kolubarsku bitku“, “Valjevsku bolnicu“, “Svetog Georgija koji ubiva aždahu“… Spisak ovakvih tekstova je nešto širi. Sve predstave nekako su generisale  recitalsko, deklamatorsko pozorište koje se više bavilo parolama i usklicima, nego pravom umetnošću. Naravno, bilo je tu i dramaturgije, i pravog pozorišta, ali samo onoliko koliko je potrebno da se taj  novokomponovani patiotizam umota u dobro kamuflirane oblande zanatske režije.

Sa scena su grmele patetične, potresne reči, kao da će se na izlazu iz sale publici deliti oružje. 

Može biti da je sve ovo imao na umu talentovani i bogatim opusom okružen Siniša Kovačević pišući “Srpsku dramu“, jer nije upao u greške koje smo mogli videti u “Sv. Georgiju“, a još više u “Kolubarskoj bici“. Njegovi likovi su živnuli ( bez obira na to što je reč o duhovima). Scenom su se kretali sočni, stvarni ljudi, lišeni zabluda, iluzija, bojnih pokliča, truba i dekorisanog patriotizma. Nije bilo parola, deklamacija i srljanja kroz istoriju. Njegove junake karakteriše želja za životom, običnim, svakodnevnim stvarima. Oni žude za čistom posteljinom, toplim hlebom i ženom, pa i kada naivno pomišljaju da je čast i sreća poginuti za otadžbinu. Odličan dramaturg, ovaj Kovačević ponudio je rediteljima živu predstavu sa dobro temperovanom radnjom i odlično karakterisanim likovima, lišenim šablona. Izazov, najkraće rečeno, bio je tu i odoleo je vremenu. Naravno, ovde se ne bavim njegovim ličnim, političkim angažovanjem, jer na to ima pravo svako od nas. Reč je, jednostavno, o talentu dramskog pisca.

Gledao sam mnogo verzija ovog teksta. Bilo je tu svega i svačega, udruženih vrlina i mana – i jedan zajednički imenitelj za sve: patetika. Ružno pače umetnosti i poštapalica za neuspešne. Kao da niko nije mogao da se otrgne od tog usuda i iskušenja da se na sceni dohvati lakšeg rešenja, umesto da traga po dubinama koje su pisac i život ponudili.  Mi u pozorištu imamo običaj da kažemo da glumac ne mora da umre da bi odglumio smrt. Tako ni rustikalni likovi Siniše Kovačevića ne moraju obavezno da budu takvog porekla. Iznenađenje sam našao tamo gde sam se najmanje nadao: u Krnjevu, velikom moravskom selu, izvanredan ansambl glumaca koje je neko na vreme odučio od sujete, hrabro je zakoračio u ovu priču punu zamki – i stigao do kraja. Možda se ovde našla na delu lepa sinergija, podudaranje, i da su glumci, jednostavno, osetili (“prepoznali“ kako se to danas često kaže) svoje nesuđene zemljake. Nije bilo patetike, nije bilo deklamatorstva i parolaštva, samo život, odnosno smrt. Uostalom, nema mesta u Srbiji koje nije ispraćalo u rat mladiće, a dočekivalo sanduke. Pri tom su mnogo više ginuli seljani nego građani. Nije ni čudo što su Krnjevci to odlično razumeli.

U sledećem nastavku: “Pikova dama“

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)