Veliki petak je dan velike tuge. To je dan tišine u svim hrišćanskim hramovima, dan kada nema službe, dan kada zvona ne zvone i dan kada se plaštanica izlaže na posebno ukrašen sto ispred oltara, grob Hristov, gde vernici mogu da je celivaju do Vaskrsa.
Posti se tako što se isključivo jede hleb i voda, a običaj je da se na taj dan farbaju uskršnja jaja, najčešće crvenom bojom koja simbolizuje Hristovu krv, ali je crvena boja istovremeno i boja vaskrsenja. Jer vaskrsenja nema bez stradanja i smrti.
Kada su se naše bake pripremale za Vaskrs, to je trajalo cele godine. Čuvala se lukovina za mrkocrvenu boju, brala kopriva, dunja i dud za žutu, gulila kora sa šljiva za crvenkastu, za zelenu – koren patlidžana, za plavu – divlji zumbul, a za tamne boje čađ i cer. Jaja se danima nisu jela i sakupljala su se za Veliki Dan, brižljivo pregledala, prala i čistila, jer baka nije želela da jaje pukne, prolije se, ili da se zbog mrlje ne uhvati boja. Crtalo se voskom, perom ugrejanim na sveći, pisalo HV-VV ili ime onoga kome se darivalo, ili lepila detelina. U vodu se dodavala Sveta voda uz molitvu. Obojeno jaje premazivalo se slaninom da sija, izgleda lepše. Ono prvo, crveno, čuvalo se pored ikone, do sledećeg Vaskrsa i zvalo Čuvarkuća. Čuvalo je ovo jaje naše kuće, a i naše duše, dok mu na smenu ne dođe novo, Vaskrslo, jer su naša vera i običaji, u stvari, čuvari naših ognjišta.