Grupa Smak 830x0

A onda poče bluz…

OSMATRAČNICA
Dragi Ivić

Na jednom našem lokalnom radiju vodio sam emisiju “Istinite priče iz čarobne kutije“. Kada je počela era privatnih radio-stanica, svi smo se ponadali da će taj radio biti nešto baš za nas, prave zaljubljenike u te čarobne talase, pa smo se tako i ponašali. Pravili smo maštovite emisije, lutali i promašivali, otkrivali i osvajali prostore na koje nismo mogli da stupimo u, do tada jedinom, gradskom radiju koji smo u žargonu zvali “Radio Varoš“. Bile su to teme iskričave, čak i provokativne. A imalo se zbog čega i provocirati. Tadašnja državna radio-stanica bila je hibrid-kopija “Radio Šapca“ (pozdravi i želje) i programa “Na zajedničkom talasu“ Radio-Beograda (zvanom “ne talasaj previše“). Na ovim, novim talasima mogli smo da talasamo. Takav je bio vlasnik, Miša, rođeni panker i roker, čovek koji je umeo da stojički primi i poneku patiku iz publike dok je pevao, ali i da je vrati. To je bilo vreme kada smo po ko zna koji put i na ko zna kakav sve način otkrivali nove (stare) slobode.

Moja emisija zvala se “Istinite priče iz čarobne kutije“. Za današnje pojmove to je bila emisija neverovatne dužine – dva sata. Pročitao bih, u razmacima, šest tekstova na stranici A/4 formata na različite teme. Špica je kao “pokrivku“ imala muziku grupe “Blood, Sweat and Tears“. Bila je to balada u stilu ELP – ““I Love You More Than You’ll Ever Know“ – volim te više nego što ćeš ikad znati. Za tekstove sam koristio kao podlogu legendarni instrumental iz filma “Lovac na jelene“ – “Kavatinu“. Kada bi ona započela, to je bilo znak da kreće tekst. A tekstovi su bili često “na ivici marice“. Bila su to čupava vremena. Miša me je stojički trpeo, čak i kad sam puštao “Galiju“. Znao sam ja dobro čiji su oni, ali su mi se sviđale njihove balade. Radio je bio opozicioni, a svakako slobodouman i nov, pa je bilo raznih insinuacija, pritisaka, pa i pretnji uvijenih u razne poruke. Ali, mi se nismo dali, terali smo po svome. Da ne zaboravim, bili smo (relativno) mladi i shodno tome drski. Najava za emisiju bila je u stilu “Radio Londona“ iz vremena Drugog svetskog rata. Ono čuveno betovenovsko “bum, bum, bum, bum“ koje se širilo Evropom sa talasa Radio-Londona, dajući joj nadu da će nacisti biti pobeđeni, meni je bilo motiv da tako počnem. “Bum; bum – bum! Bum 93. U vašem srcu. U srcu grada“. A onda bi potekla emisija. Povodom te emisije jedan od redovnih slušalaca otvorio je i grupu istog naziva. Retko je ljudi posećuju (ipak, prošlo je trideset godina od tada), ali je ima.

Najčešće smo kao dvojac radili “tonac“ Siki, moj budući kum, i ja; uvek smo tragali za dobrom muzikom i nečim drugačijim. Pošto je moja najomiljenija domaća grupa bila “Smak“, setili smo se da premontiramo početak čuvenog “Šumadijskog bluza“. On je, neuobičajeno, počinjao rečitativom: grub, muški glas bi zapovednim tonom izgovorio : “Drago, počinji!“, a onda bi krenula magija. Moj Siki je u jednom programu premontirao da posle špice, pre prve priče i opšte najave emisije, pusti džing – “Dragi, počinji! Tako su počinjale emisije, sve do kraja te faze druženja s tim radijom, od koga mi je ostalo mnogo uspomena i članska karta br. 4. Kasnije sam radio još jednu emisiju, dvostruko kraću, “Azil – na ti sa istinom“, ali to je baš neka druga priča.

Zašto baš “Smak“ i zašto “Šumadijski bluz“? Pitanje je retoričko, za sve one koji poznaju i vole srpski rokenrol. Bio sam u vojsci kada su na jednom rokenrol skupu u Požarevcu prvo mesto (onako, domaćinski subjektivno) podelili domaća pop-grupa “Dijamanti“ i neka grupa iz Kragujevca koja se zvala “Smak“. Neki su tvrdili da su oni ime dobili po nekakvoj predstavi koja nije ni odigrana, a drugi da je reč o skraćenici u duhu tog vremena – “Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac“. O “Smaku“ nismo do tada znali ništa, osim da je njihov basista Lola povremeno svirao kao gost u našim “Markama“. Međutim, posle te “gitarijade“ brzinom oluje Srbijom je počela da kruži fama o neverovatnom, suvonjavom gitaristi koji je savladao veštine gitare provodeći duge dane u bolničkog postelji. Asketskog izgleda, kao “đavolji gitarista“. Na nadlanici je imao istetoviran točak i po tome je dobio i nadimak. Prvi put sam ih gledao već na njihovom drugom (i prvom solističkom) nastupu kod nas, u sali bioskopa “Kultura“ (sada obnovljena sala Politehničke škole). Mi, koji smo već viđali svakakvu opremu na beogradskim i našim scenama (ne zaboravimo da je u Beogradu redovno održavana repriza “Njuport džez festivala“, redovne gitarijade na Sajmištu, itd) i znali smo ponešto o tome, bili smo zbunjeni. Pred nama, na bini, stajala je oprema ne jača od 500 vati, a na držaču, naslonu za gitaru, stajala je plava gitara koja je podsećala na neki od “Fendera“, ali istesterisana da bi solista mogao da dohvati i nateže pozicije uz telo, odnosno vrat gitare.

Izašla je ekipa, za to vreme normalno dugokosih momaka. Među njima je bio i jedan kudravi, bubnjar. Skromni momci. Ništa posebno kad je reč o imidžu. Jednostavno rokeri. Dobro, da čujemo šta znaju. Svašta su mi pričali o toj gitarijadi i podeli prvog mesta, a u međuvremenu su Nidža Karaklajić, Sloba Konjović, Zoran Modli, već dovoljno razglasili da je reč o svakako neobičnoj, do tada neviđenoj pojavi u našoj rok muzici.

…A onda je počeo urnebes. I trajao je. I molili smo boga da ne prestane jer su se ređale numere koje su danas azbuka srpskog rokenrola. Naravno, kad se pojavila njihova prva LP, smesta je razgrabljena. Ta grupa je doživela veoma burnu istoriju, ali to je priča za sebe, tipična za rokere. Čak je i konstanta te grupe, njen zaštitni znak, Točak, povremeno odlazio iz nje. I vraćao se, naravno. Imao sam čast i sreću da se upoznam s njim. Kada smo otvorili novi Dom (koji se tada zvao Dom omladine i pionira) on je bio jednom prilikom moj gost u večernjem programu. Program (sada bi se to zvalo talk-show) osmislila je Dragana Stojanović – Danda i ona je dovela i prve goste. Zamisao je bila da se svi osećaju da su u društvu gosta, ovaj put Točka, a da neko od nas vodi program. Meni je zapalo da budem domaćin te večeri. Sedeli smo u jednom od onih separea, slušali muziku “Smaka“ i između pesama razgovarali o planovima, tekstovima, muzičkim pravcima. Točak je bio ne samo fantastičan gitarista, već i mislilac, čovek s kojim ste mogli da započenete bilo koju temu i da znate da neće biti nedorečena. Kasnije je “Smak“ još nekoliko puta nastupao u našem gradu, jednom i na Stadionu malih sportova. Kada je Točak kratko rekao, kao za sebe, najavljujući sledeću numeru, “Zajdi, zajdi“, vispreni majstor svetla je pogasio sva svetla i ostavio jedan snop na Točku. Bilo je divno, avgustovsko veče, pa je mesečina učinila ostalo. Točak se zagledao negde u visinu, trgao se, dohvatio gitaru i …nastavak znate. Žao mi je što mnogi od vas nisu tome mogli da svedoče.

Posle toga je sledila komanda “Drago, počinji!“. Svi bismo sačekali refren i počeli zajedno da pevamo, onako kako to rokeri umeju, čak i kada nemaju sluha – “…A onda poče bluz, moja Šumadija peva o sreći…“. Taj bluz i danas kruži po meni.  Sam bog zna koliko sam pogrešnih stvari i ljudi u životu voleo, ali za “Smak“ i Točka sam više nego siguran da nisam pogrešio.

U sledećem nastavku: “Ne zaboravi da me se setiš“.

Tekstove objavljujemo utorkom.

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)